Tomić: Znam šta pričaju u svlačionici, znam i zašto...

Beogradski dečaci su nekad, kad bi im se košarka podvukla pod kožu toliko da jedva čekaju kraj časa da trče na trening ili na basket sa drugarima, sanjali o danu kad će zaigrati u Zvezdi i Partizanu. Milana Tomića, dečaka koji je košarku zavoleo na Crvenom Krstu, put je odveo među crveno-bele. Ali ne na Mali Kalemegdan, kao Nebojšu Ilića, već u Pirej.

Tomiću je Zvezda, ipak, bila zapisana među zvezdama. Doduše ne kao igraču, već na sledećem, trenerskom nivou, košarkaške karijere.

Decenija koju je proveo kao igrač u Pireju obeležili su brojni uspesi u kojima su Srbi bili važan faktor.

Po završetku igračke karijere dugo je bio član stručnog štaba, kao tim menadžer i pomoćni trener. Prošlo je neuobičajeno dug period dok nije postao prvi trener. Jednom prilikom je privremeno vodio Olimpijakos, za razliku od mnogih nije odbio vruć krompir.

- Kad sam prestao da igram, postavio sam sebi pitanje da li da odmah krenem kao prvi trener ili da startujem od početka. Željko Obradović je jedini napravio veliku karijeru od svih koji je su odmah po završetku igračke karijere postali prvi treneri. Zato sam odabrao drugi put. Za poziciju trenera treba da se pripremaš, stekneš mnogo iskustva kako bi bio spreman da iskontrolišeš hiljadu stvari, da znaš kako da reaguješ, a ne napraviš greške ili uđeš u paniku. Krenuo sam kao treći pomoćni trener, radio skauting i spremao utakmice sa Joanidisom. Od tad je prošlo deset godina.

Ističe da je bio spreman i pre tri godine posle odlaska Barcokasa iz Pireja.

- Smenjen je zato što smo izgubili sa pola koša u polufinalu kupa protiv Panatinaikosa, iako su oni u tom trenutku imali dosta povređenih igrača i igrali sa nekoliko juniora. daju meni prvi tim. Tim je u teškoj situaciji za Olimpijakos prepušten meni. Imali smo tri utakmice u Evroligi, dobili smo sve tri. Pobeđivali i u prvenstvu. Ne bi da ulazim u detalje, ali doveden je Sferopulos, a ja pomeren na mesto prvog pomoćnika.

Godine igranja na najvišem nivou su od neprocenjive koristi.

- Bio sam na takvoj poziciji da ne može da mi se dogodi da me igrač na terenu „prevari” ili da ne vidim nešto. Mogu da prepoznam ne samo stvari na terenu, već i u ponašanju igrača, tačno znam kad su nezadovoljni. Znam šta pričaju u svlačionici, znam i zašto, jer isto smo i mi radili dok smo igrali. Zato mi je lakše da iskontrolišem stvari i da odreagujem na pravi način.

Navijači Zvezde i Olimpijakosa su po mnogo čemu slični. Nije slučajno što su pobratimljeni.

- Svuda je isto. Dok pobeđuješ sve je super, svi smo najbolji. Kad se izgubi samo jedna utakmica, odmah si najgori. To je sastavni deo našeg posla i ne treba da nas izbacuje iz ritma i skreće sa pravca. Navijači su uvek u pravu, a od nas zavisi koliko će ih doći na utakmicu. Jedan trener je rekao da mi kao glumci u pozorištu svake nedelje imamo po dve predstave. Što je predstava bolja, to će biti posećenija. Trudimo se da igramo dobru košarku i da dovedemo što više navijača, jer znamo kakva je atmosfera kad je Pionir pun i kolika nama znači njihova podrška. Posle utakmice sa Galatasarajem u kojoj je sala bila puna naši stranci su komentarisali da nikad takvo nešto fenomenalno nisu doživeli u karijeri.