Ugasio se još jedan klub sa ugledom u bivšoj SFRJ: Nestao nikšićki Čelik!

Jedan od najprepoznatljivijih nikšićkih sportskih simbola i zvanično više ne postoji. Poslednje Čelikove godine bile su pravo mučenje.

Bolje reći, svakodnevno tiho umiranje. Stiče se utisak da se u Nikšiću baš niko, zbog nestajanja kluba koji je do samo pre nekoliko godina bio među vodećim u Crnoj Gori, nije preterano uznemirio.

Odgovor na pitanje šta je izazivalo takvu letargiju, zaista je teško naći. Možda bi trebalo smo naprosto preneti lament nad Čelikom iz ovog istog „plajvaza”, povodom šest decenija nikšićkog kluba.

Tamo je sve pisalo: neutemeljeni optimizam u toj „rođendanskoj čestitci” bio je utemeljen u prirodnoj ljudskoj nadi da se može zbiti što biti ne može. Tada nedogođeno ipak se dogodilo. Nikšićki Čelik nije dočekao 2019. godinu.

Zbogom, dragi Čeliče, počivaj u miru. Biti grobar, bez groba, jezivo je. U Nikšiću baš niko više o tebi i ne govori.

Sad više i ne pričamo deci kako je bilo, jer nas više ne zanima osobito ni kako je bilo, ni šta je bilo.

Možda i nismo dostojni da se sećamo onog dostojanstvenog, radničkog, čojstvenog i drugačijeg Čelika...