Marko Pantelić: Najlakše je i najlepše biti igrač

Skratio je kosu gotovo do ne prepoznavanja, ali to nije bilo sve što je učinio sa sobom. Završio je fakultet, uskočio u odelo i kad se malo ko nadao prihvatio poziv sa Terazija - postao potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije.

Nekadašnji „brat Pantela“, danas je gospodin Marko Pantelić, čovek koji francuski, nemački, engleski i grčki, govori kao i srpski jezik, funkcioner koji je novi posao već počeo ozbiljno da radi...

I pre nego što je zvanično postao funkcioner, dok je ponosno nosio dres s državnim grbom, Marko Pantelić bio je zahvalan – elokventan sagovornik. Danas je malo oprezniji.

Kao da meri svaku reč čak i kad odgovara na bezazlena pitanja... A prvo koje smo mu postavili uoči putovanja na Samit FIFA u Istanbul održanog u sredu  i četvrtak, bilo je baš takvo... Da li je posao potpredsednika FSS teži od igranja fudbala?

- Najlakše je i najlepše biti igrač. Najkomotnije se osećaš na terenu jer od malih nogu šutiraš loptu i ljubav prema njoj od rane mladosti, kao i energija, ispoljavala se upravo na terenu. To je ipak najlakše. Ljubav prema lopti i sve provedene godine na zelenom pravougaoniku doveli su do toga da se moja ljubav prema fudbalu razvije još toliko da sam završavao škole, edukovao se kako bih posle karijere mogao da ostanem u ovom sportu kao funkcioner.

Šta FSS konkretno dobija vašim angažmanom?

- S obzirom na iskustvo iz klubova i zemalja u kojima sam igrao, jezike koje govorim, ali i odnose i relacije sa vodećim ljudima organizacija kao što su FIFA i UEFA, naravno, FSS može da ima dobit mojim angažmanom.

Lako ste se snašli u Fudbalskom savezu Srbije?

- Sve mi je u principu dosta poznato, ali ima i novih stvari, svaki dan se čovek uči. Nekome, ko bi došao sa strane, možda bi bilo i strano, meni - s obzirom da sam u fudbalu od šeste godine, da sam se edukovao i završio Fakultet za menadžment u sportu, poznate su sve ove stvari...

Iz perspektive fudbalera, uloga funkcionera verovatno vam je drugačije izgledala?

- Slažem se, percepcija fudbalera je svakako drugačija, ali isto tako me je tada zanimao samo teren i šta od mene očekuju trener i stručni štab. Po završetku karijere potrebno je ipak nekoliko godina da bi fudbal počeo da posmatraš i na drugačiji način. Svakom ko želi posle karijere da nastavi da bude u fudbalu na nekoj funkciji neophodna je i edukacija. Školovanje u kombinaciji sa iskustvom, bar kod mene, doprinelo je da se na brz i jednostavan način uklopim u sve ovo gde sam trenutno.