Priča o ljubavi prema sportu i životu: Suze radosnice večitog borca Aleksandre Stojanović

Pre nekoliko meseci Aleksandra Stojanović poslala je na adresu selektora i još nekih članova saveza pismo sa naslovom „Preko trnja do zlata“. Napisala je tada:

– Dok su se sportisti Jugoslavije borili na Igrama 1988. godine ja sam se borila za život u inkubatoru za prevremeno rođene. Uspela sam, ali su ostale posledice i posle svakodnevnog napornog vežbanja, u proleće 1996. kada sam imala osam godina, napravila sam prve korake – pisala je Aleksandra.

Opisivala je manirmo vrsnog pisca svoju ljubav prema vaterpolu, kako je doživljavala medalje, kako je obožavala Daču Ikodinovića, pa Vanju Udovičića a danas Filipovića, Mandića i Prlainovića.

– Ma sve ih mnogo volim.

I na kraju zaključila:

– Zato sam i napisala priču jer su mi vaterpolisti, njihova borba, snaga, vera u sebe u mnogome doprineli da istrajem i da se izborim sa invaliditetom, da prohodam, završim školu, fakultet, da se borim kroz život. Čekam i nadam se da ću ispuniti tinejdžerski san i upoznati celu vaterpolo reprezentaciju.

U utorak, na Dorćolu san je postao java. Dejan Savić je pozvao Aleksandru na trening. Dočekao ju je buketom cveća a potom su jedan po jedan prilazili vaterpolisti da upoznaju nju i sestru Kaću. Filipović joj je poklonio loptu sa potpisima svih igrača.

– A sad iznenađenje – rekao je Savić.

I tada se pojavio Dača Ikodinović, a kod Aleksandre su se pojavile suze radosnice.

Momenti u kojem su igrač više, zonska odbrana, nova pravila ostali u senci radosti Aleksandra Stojanović večitog borca kroz život.