Žurnal u poseti sestrama Moldovan: Kruna pada na kapiji

Šampionke, zlatne sestre srpskog sporta... Olivera i Nikolina Moldovan. Starija, Olivera, na ulasku u 2019. i zvanično se oprostila od aktivnog bavljenja kajakom, čamac je zamenila foteljom u kancelariji. Nikolina, u najjačoj snazi, na putu ka Tokiju i njenim trećim olimpijskim igrama.

Sestre Moldovan su proslavile Srbiju, ali i Borču i porodični dom koji su podizale generacije pre njih. Sudbina je htela da posle rane smrti oca Zorana, zatim i dede, u kući ostanu majka Tanja i tri ćerke: Olivera, Nikolina i Branka.

Nije bilo potrebno da saznajemo adresu, svaki stanovnik ovog prigradskog naselja dobro zna gde stanuju šampionke.

– Idite pravo, pa skrenite u drugu ulicu desno, i zatim odmah levo... Druga kapija... Biće vam jasno kada dođete – daje nam uputstva starina na biciklu.

– Mnogo fina deca i porodica, domaćinska kuća... – klimajući glavom odobrava čičine reči gospođa sa cegerima.

Nije bilo šanse da promašimo. Visoku kapiju otvara domaćica, najmlađa ćerka je uz nju. Glavne zvezde čekaju u kući. Najradosniji hrišćanski praznik četiri dame Moldovan dočekuju zajedno.

– Obaveze su stavljene po strani, tradicija mora da se ispoštuje. Hvala i treneru Miroslavu Rodiću što nam je dao slobodno za praznike. Bićemo sve zajedno – kaže Nikolina.

Za uskršnju dekoraciju ove godine zadužene su bile Nikolina i najmlađa sestra Branka.

– Godinama nas tri same farbamo jaja na veliki petak, mama je zadužena za ručak. Kao deca smo skupljale cvetiće, pa majka jaja farba u lukovini. Sada eksperimentišemo. Olivera je bila na uskršnjem bazaru ovde u crkvi, svašta je obezbedila – dodaje Nikolina.

Majka Tatjana. Ruskinja. Rođena u Sočiju, sudbina ju je dovela u Borču. Imala je sreću. Imanje, muž, deca. Nažalost, rano je ostala sama s tri kćerke.

– Poslednji je otišao deda, živeo je tu sa nama. U stvari, ovde je bila prababa, pa baka i deka, tata i mama, nas dve, Branka... Porodična kuća. Uvek je bilo živo, puno ljudi – priča Olivera.

Sada je sve spalo na majčina pleća. Devojke su tu da pomognu, u pauzi između obaveza.

– Stalno govore, valjda u šali, muževe nećemo da mešamo u familiju. Sve radimo za nas tri. Ne slažem se. Bez muške ruke je baš teško – kaže majka Tanja.

Olivera se ubacuje u razgovor.

– Ako nađemo nekog kao što je bio naš tata... Nažalost, takvih više nema, ali ne možemo mami to da objasnimo. On je čovek bio pravi domaćin, radio na imanju, po kući. Zamisli sad da dođe neki, vidi sve ovo i koliko ima da se radi...