Grobari posle poraza držali časove ljubavi i u Humskoj

Gostujući fudbaleri su se, uostalom, mnogo pre domaćih vratili u svlačionice, ali... Ne. Ljubav prema Partizanu, su slavili svom silinom.

I pokisli, i polugoli, i teško poraženi. Na početku i na kraju. Do promuklosti. Kakvi navijači!

Čak ni pola sata pre bitke nije delovalo da će slika pred padanje zavese biti tako bogata. Osim što je, nakon razvijanja antisemitskog transparenta na meču sa Totenhemom, središnja četvrtina južne tribine ostala prazna, delovalo je da ostatak stadiona neće biti valjano popunjen.

Vremenski uslovi su, pod ruku sa radnim danom, valjda, činili svoje. Nisu, međutim, savladali duhove u Humskoj, kojih je do početka meča bilo 12.000.

„U boj, krenite junaci svi“, orilo se na početku bitke, silinom kao da je zdanje puno.

Da navijačkim pesmama nisu odolevali ni redari, govorilo je zajedničko skakanje po tribini, a da ljubitelje crno-belog nije mogla slomiti ni lopta u Lukačevoj mreži, svedočio je 18. minut – 0:1.

Dok je sa severa sijalo desetak „znalački“ prošvercovanih baklji, na suprotnoj strani kao da ništa nije bilo – stihovi su nastavili da se nižu, a klupske i državne zastave i šalovi da se vijore.

Sve je, uostalom, moglo i da se vrati na početak, ali u 36. minutu... „Jaooo“.  Živkovićevu priliku da obraduje navijače, golman je odneo refleksom, da bi krajem poluvremena prednost turskog kluba bila i duplirana.

Tek tada, glasovi Bešiktašovih navijača, probili su se do drugog kraja terena. Samo na trenutak.

„Igrajte za Grobare“, hučalo je sa tribina uoči odmora.

Malo ko je mogao da pomisli da će do osmog minuta nastavka dileme biti rešene, ali niko ni posle dva nova gola nije prepuštao očaju. Realnost je muški prihvaćena, a nedavna pobeda u derbiju ostala zapamćena.

Dok je goste grejala prednost, deo polugolih „grobara“ je, do poslednjeg zvižduka i dalje, čuvala bezuslovna emocija. Nije ustuknula ni pošto nije uslišena želja navijača:

„Partizane, daj bar jedan gol“!

Kada su igrači prišli najvatrenijima, snažno su shvatili šta imaju. Mogli su da podignu glave. Dugo i iskreno, pevalo se: „Dobro pamtim sve, sve što bilo je“... Srce je na rezultat slepo ostalo.