Trinkijeri: Gde su danas igrači kakvi su bili Danilović i Petrović?!

Osim što je vrhunski stručnjak, Andrea Trinkijeri, trener Partizana NIS, važi za sjajnog motivatora i govornika.

To se nebrojano mnogo puta moglo čuti na utakmicama tokom tajm-auta, ali i na konferencijama za medije koje su sve samo ne obične.

Zato i ne čudi što je njegovo predavanje studentima na Fakultetu za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla” izazvalo veliko interesovanje. 

Trener Partizana je u svom prepoznatljivom maniru, pred punim amfiteatrom, govorio na brojne teme.

Zašto su posvećenost i strast ključne u svakom poslu, zašto su treneri najdosadnije osobe na svetu, pa i zašto trenere upoređuje sa krojačima. Dao je i svoju definiciju uspeha.

Predavanje je počeo pričom o svojim košarkaškim počecima. Malo je poznato da je Trinkijerijev otac za svog sina imao plan da studira istoriju na Harvardu, ali on je po svaku cenu želeo da se bavi košarkom:

– Moj otac je diplomirao na Harvardu i imao sam jedan put ispred sebe. Ali, zaljubio sam se kompletno, kao tele, u ovaj sport. Kasno sam počeo da igram, prvo sam trenirao tenis. U košarku sam ušao sa 13 godina i imao sam najjaču želju da napravim nešto, ali nije bilo talenta.

I zato...

– Shvatio sam već sa 17 godina, da u košarci neće biti ništa od mene. Na terenu sam bio pametan, ali spor i nikada nisam uspeo dobro da igram. Sa 18 godina sam odlučio da prestanem, bilo mi je jako žao. Ali, počeo sam da razmišljam šta bih to mogao da smislim, da ostanem u košarci. Život mi je već bio nacrtan na papiru, Harvard, pa sve ostalo... – zastao je Trinkijeri na trenutak, pa nastavio:

– Igrao sam neku petu-šestu ligu u to vreme. Prvo sam pomislio: „Hajde da budem trener”. Bilo mi je 18-19 godina. Prijatelji i saigrači su bili izuzetno pozitivni kada sam im rekao za tu ideju. Osećala se euforija. Ne znam zašto je tako bilo. Možda su mislili da bih bio dobar trener za njih ili su želeli da me kao netalentovanog sklone sa terena. Nisam hteo ni da ih pitam – nasmejao se italijanski stručnjak.

Zbog odluka bila da izabere košarku, imao je i problema u porodici.

– Otac to nije mogao da prihvati i zbog toga nismo pričali pet–šest godina, osim kod čestitki za praznike. Zato sam morao da rizikujem. Posvetio sam se tome, a mama je uvek bila uz mene i tako sam počeo. Imam sreću da sa košarkom još nisam završio.

Na konstataciju domaćina ovog predavanja da je Trinkijeri trenersku karijeru započeo kao pomoćnik na klupi milanske Olimpije, usledio je brzi odgovor:

– To je ono što vi znate – zasmejao je sve u amfiteatru strateg Partizana, pa dodao:

– Sedam-osam godina je bilo: „Kako preživeti?”. Život mi je izgledao ovako: Od dva popodne do devet uveče radiš s pet-šest kategorija. Ali, kad mnogo radiš i ulažeš u sebe, otvore se razne mogućnosti.

I njemu se otvorilo da dođe u Milano.

– U Milano sam došao posle odluke kluba da promeni stručni štab i da dođe trener koji nije internacionalac, odnosno nije mnogo pričao engleski, niti baratao košarkaškim jezikom. Bio im je potreban prevodilac. Ja sam to iskoristio i došao u klub.

Na pitanje da li postoji idealan put u razvoju trenera i da li je najbolje ići od "betona" do vrha ili treba tražiti drugačiji pristup, Trinkijieri kaže?

– Postoji samo jedan ispravan put, ali on je drugačiji za svakoga. Ako si bio igrač na visokom nivou, imaš mnogo otvorenih vrata. Kada sam počinjao, meni nije bilo tako. Posle 25 godina, mogu da kažem da je dobro i ovako. Idealan put je drugačiji za svakoga, ali postoje stvari koje su zajedničke. Ništa veliko ne može da se napravi bez strasti. Posvećenost je druga bitna stvar. Morate da uložite nešto, da bi vam se nešto vratilo. Nisam video milionera koji je uložio hiljadu evra u nešto, ali kada uložiš 150.000 evra, to je druga stvar.

Dodao je:

– Nije ovde priča o novcu, već o uloženom vremenu, trudu, energiji... Morate da budete najbolja verzija sebe, da imate unutrašnji motor koji vas gura svakodnevno. Jako je težak to put i nije za svakoga.

Trinkijeri je govorio i svojim principima rada, nečemu što bi se moglo podvesti pod njegovu trenersku filozofiju:

– Trener je kao krojač koji šije odela. Mogu napraviti fantastično odelo od kašmira, svile i pamuka, ali onda moram da ga oblikujem po situaciji i okolnostima. Naš posao se mnogo promenio, jer se i svet menja. Pre ste mogli pet-šest godina da trenirate istu ekipu, a sada je sve biznis i jako je teško biti negde i dve godine. To je jako važan parametar da se napravi posao. Filozofija rada, sistem rada, strategija i taktika... To su prioriteti.

U današnjoj košarci mnogo je teško mladom igraču dati prostor da igra, jer svi žele uspeh i da osvajaju titule.

– Ako gledamo na tu situaciju crno i belo, teško je da se osvajaju titule i razvijaju igrači. Ovo je igra grešaka u kojoj pobedi ko manje greši. A mlad košarkaš mora sve da proba, zato i greši. Ako imaš deset mladih igrača, onda je bolje razmišljati kako ih razviti, a ne kako osvajati titule. Drugačije je kada imaš miks iskusnih i mladih igrača. Evo primer... NBA je najjača organizacija na svetu. Imate momke od 19–20 godina, koji su pikovi prve runde i oni igraju. Moraš da imaš sistem gde se mladi igrači pripremaju da igraju.

Andrea Trinkijeri je svojevremeno izjavio da je Dražen Petrović bio Stef Kari pre pojave Stefa Karija, a Predrag Saša Danilović najtvrđi košarkaš koga je gledao. Kaže i da danas ne vidi njihove naslednike na ovim prostorima.

– Saša Danilović je trenirao po sedam–osam sati dnevno individualno. Dve godine nije mogao da igra košarku kada je prelazio iz Sarajeva u Partizan, a onda je u prvoj svojoj sezoni eksplodirao i postao šampion Evrope. Ja to ne vidim nigde više. Dražen Petrović je plaćao studente da igra "jedan na dva" preko celog terena, kako bi trenirao i spremao se za sezonu. Lebron Džejms i Kristijano Ronaldo treniraju između šest i osam sati dnevno, pa čak i noću... Pokažite mi sada takvog igrača...

Krajem avgusta počinje Mundobasket u Kini, a ovih dana se najviše priča o tome da će Srbija verovatno igrati u najjačem sastavu...

– Jako je važno što će svi igrati. U drugim zemljama neće biti tako. Sada vidim da ekipa može biti fantastična, ali Svetsko prvenstvo je tako da se nikada ne zna ništa sa sigurnošću. Može biti vrhunski i verujem da će tako biti.

Koliko je važno da dobar trener bude i dobar psiholog? Kako ste reagovali posle onog šuta protiv Ritasa, kada ste izgubili utakmicu u poslednjoj sekundi?

– Rekao sam samo: „Šit hepens”. Ovo je igra grešaka, moraš da imaš jaku mentalnu snagu. Ta lopta nas je koštala mnogo. Ali, ona je prošlost. Ako uložim mnogo snage, energije, emocija u tu loptu, šta će mi ostati za drugu utakmicu ili trening. Igrači najviše vole kada si iskren. Jako je teško kada izgubiš utakmicu na takav način...