Zagorac: Trinkijeri i ja imamo specifičan odnos, zahvalan sam mu na poverenju

Finiš je drugog meča finalne serije između Partizana i Crvene zvezde. Na semaforu ostalo 6,8 sekundi. Rezultat 70:72.

Posle dva vezana tajm-auta, prvo Andree Trinkijerija, pa i Milana Tomića, loptu u igru uvodi Rade Zagorac. Baca je Novici Veličkoviću...

Možda je planirano da on završava? Kapiten je. Najstariji. U dobrom ritmu. Ili će lopta ići dalje? Možda do Maruksa Pejdža. On je tek bio u dobrom ritmu.

Sada svi znamo da nije bilo tako, u tim trenucima smo nagađali. Ali, Zagorac je i tada znao da će loptu koju je bacio Veličkoviću vrlo brzo dobiti nazad.

Jer, njegov broj je Trinkijeri pozvao. Iako je, kako je i sam rekao, „bio katastrofalan“ celu utakmicu, stavio mu je loptu u ruke i rekao:

– Reši!

Jer...

– Da bi nešto dobio, moraš nešto i da daš – često ističe Trinkijeri.

On je „dao“, u tom trenutku mnogo, a Partizan je dobio još više. Pobedu, poravnanje u seriji, još jednu utakmicu pred svojim navijačima...

A Rade Zagorac je dobio najviše! Jer, nije tajna da ovakvi šutevi umeju da „resetuju“ sve što je bilo pre toga. A ono što je bilo pre, nije bilo dobro. Baš kao što je i Trinkijeri rekao:

– Ja to znam, zna i Zagorac, a zna i cela ekipa.

Posle svega, Zagorac je završio u zagrljaju saigrača, dugo potom pevao sa navijačima, slavio.

I svaki sekund tog slavlja je zaslužio. Ima razlog zašto je zaslužio i da trener na tajm-autu baš za njega nacrta specijal koji rešava utakmicu.

Kako se u tom trenutku osećao? Posle svega što je prethodilo u tih 39 minuta i 54 sekunde. A prethodilo je šest promašaja za tri, samo jedan pogodak za dva.

Zagorac kaže:

– Andrea i ja imamo specifičan odnos, od samog početka. Mislim da se on dobro razvija sa vremenom koje prolazi. To je dosta prisan odnos i jako sam mu zahvalan na poverenju koje mi je pružio na kraju.