Dok su se u tunelu Old Traforda Ivanović i Matić „mrštili“ Van Persiju i Di Mariji, Mihajlo Andrić je miran čekao start okršaja Mančestera i Čelsija. Konačno miran i ušuškan u toploti stana.
Smrzavanje je ostavio u Pioniru veče ranije, negde oko poluvremena utakmice njegovog Partizana i Metalca. Crno-beli su posle pet uzastopnih poraza, od čega četiri veoma ubedljiva, tokom druge četvrtine duela sa Valjevcima gubili 17 razlike!
- Definitivno najteži trenutak u sezoni, vrhunac – seća se Andrić pauze između dva poluvremena. – Stvarno smo mislili da ne može da bude lošije, ali smo onda na našem terenu, uz podršku navijača, gubili 17 razlike uz, što je najvažnije, katastrofalnu igru! Ružan osećaj.
O čemu ste razgovarali tokom velikog odmora?
- Svi smo znali šta moramo da uradimo, da izađemo i do kraja meča verujemo u pobedu. Da se opustimo i igramo onako kako znamo, ali i da se žestoko borimo do poslednje sekunde.
Da li da Vas pitamo zašto niste tako igrali i prvih 20 minuta, odnosno u prethodnim mečevima?
- Nemojte, ne znam odgovor. U svakom slučaju sada je najbitnije da nastavimo da igramo kao što smo u drugom poluvremenu. I bolje, samo da se usavršavamo. Dolaskom Mačvana sve će biti mnogo bolje.
Da Vam je neko rekao da ćete u dresu Partizana šutnuti devet trojki na utakmici...
- Već znate šta bih mu odgovorio – nasmejao se Andrić. – Od malena mi je bio san pre svega da igram u Partizanu, a posebno da igram dobro. Protiv Metalca se tako otvorila situacija, ostajao sam u nekim trenucima sam, a saigrači su verovali u mene.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
