GROMOGLASNI I PORED "SMAKA SVETA" - Znaš kako je bilo na Tašu, po onoj kiši, kada smo igrali sa Hrvatima?

Bilo je utakmica i sa većim ulogom, sigurno je bilo i dramatičnijih ali nema nikakve dileme da će ovogodišnje finale Svetske lige , duel između Srbije i Hrvatske imati stalni prateći epitet poput mitski, epski, nezaboravan…

Ulog manje - više, on je svake četvrte godine takav. Pobednik Svetske lige ide na Olimpijske igre. Kada se u toj borbi nađu dve najbolje ekipe sveta, onda to ima već posebnu težinu.

Srbija se borila da sruši pravilo da ne može dva puta rival približne jačine da se porazi na istom takmičenju. I u tome je uspela.

Kvalitet Srba i Hrvata je nešto poput najvećih svetskih derbija u fudbalu, košarci, rukometu… Jednostavno, kada su u bazenu takvi asovi onda u vaterpolo svetu sve staje.

I imalo je šta da se vidi ali o kvalitetu je već sve rečeno.

Utisak finala je publika. Brojna, korektna (konstatovali svi hrvatski mediji), navijački žestoko opredeljena, da pomogne ljubimcima i spremna da ostane na svojim mestima kada su kiša i vetar stvarali situaciju “smaka sveta”.

Muškarci su poskidali majice, devojke tražile način da stave nešto na glavu kao zaštitu, ali nikomem baš nikome nije padalo na pamet da napusti Tašmajdan.

I ta energija sa tribina će vremenom, dobijati razne nazive ali svi će biti u stilu “ a znaš kako je bilo na Tašu, po onoj kiši, kada smo igrali sa Hrvatima”.

Prepoznali su to igrači u svojim izjavama, istakavši da su dobili dodatni vetar u leđa videvši da niko ne odlazi.

Ostaće dakle zapamćen taj epski duel po kvalitetu, dramatici i publici. Mogli bi sada i o činjenici da evropski i olimpijski šampioni od šest dana, u četiri nisu imali adekvatnu posećenost. Tribine su bile pune kako treba samo protiv Hrvatske.

Previše smo izbirljivi ne shvatajući da treba gledati svoje protiv bilo koga. Mađari su tu najbolji primer. Ali da ovim zaključcima ne umanjimo doprinos pristalica Srbije u finalnom meču. A on je, ponovimo, bio odlučujući.