PENAL: Red, rad, igra

Piše: Zoran Stojadinović

Deceniju i po kasnije, ali možda ipak na vreme, Ljubiša Tumbaković konačno je stigao na Terazije – u srpsku kuću fudbala, gde mu je odavno bilo mesto. Zbog čega je toliko kasnio – nije pitanje za njega. Bilo je, govorili su boljih, a Srbija je samo dva puta stigla do Mondijala... Bilo je, verovalo se, mlađih i perspektivnijih – a brukali smo se kad god nismo smeli...

Kaže naš narod „o pokojnicima sve najbolje“. Dočekivani su sa ushićenjem, ispraćani s oduševljenjem, a verovali smo da su pravi izbor: Havijer Klemente, Dik Advokat, Siniša Mihajlović... Pravi je ostajao po strani. Pominjali su ga uglavnom samo kao kandidata i ostavljali logično pitanje bez odgovora: kome u savezu smeta Ljubiša Tumbaković?  Danas je taj odgovor najmanje bitan, jedino je važno šta će novi selektor preduzeti da bi Srbija opet verovala fudbalerima kao kad ih je posle Klementea i Đukića vodio Antić i da li će uspeti da sve svoje ideje sprovede u fudbalska dela...

Ljubiša Tumbaković na užarenu klupu Srbije stiže u nevreme. Poraz od Ukrajine uzdrmao je i udaljio Orlove od plasmana na Evropsko prvenstvo koje se već posle prve utakmice s Portugalijom činilo na dohvat ruke. Bez ijedne pripremne utakmice, novi selektor moraće da se upozna sa reprezentativcima od kojih su neki otvoreno bojkotovali prethodnog... I ništa više posle odluke Izvršnog odbora nije isto. Tumbakovićeva ideja fudbala razlikuje se od poimanja većine koji su dosad vodili Orlove i svodi se na igru bez obzira na sastav tima.

Oni koji su sedeli na glavi a razmišljali zadnjicom govorili su za vreme Tumbakovićevog trenerskog mandata u Partizanu da crno-beli ne igraju moderno i da igra kratkih pasova ne može da donese crno-belima ništa na evropskoj sceni.  Zanemarivali su razliku u kvalitetu samih izvođača radova na terenu. Isti stil doneo je međutim Brazilu titulu svetskog prvaka, a kad je deceniju kasnije Barselona zaigrala po sličnom šablonu, Gvardiola je proglašen doktorom fudbalske igre. Upoređivati potencijal reprezentativaca Brazila i igrača tadašnje Barselone sa mogućnostima ondašnjeg Partizana, zaista je besmisleno...

U Tumbakovićevom timu svi vezni igrači moraju da igraju i budu sigurni na lopti i u duelu. Podrazumeva se da se bore i trče bez obzira koliko ko godina ima. Drugo poluvreme utakmice Srbija - Crna Gora (2:1)  ilustrativni je  primer  Tumbakovićeve ideje:  povukao je sa terena destruktivnog Šćekića, s dvojicom zadnjih veznih Kosovićem i Ivanićem dobio brzinu i kreativnost i stvorio problem Orlovima... Kakvu će igru napraviti s Matićem, Milivojevićem, Tadićem, Ljajićem, Maksimovićem, Lazovićem, Kostićem, drastično kvalitetnijim reprezentativcima od onih koje je imao na raspolaganju u Crnoj Gori, ostaje da se vidi.

Na Tumbakovićevim treninzima čuje se samo njegov, ne preterano visok ton i udaranje po lopti. Priča se da su mu u Partizanu samo dvojica igrača po jednom zakasnila na sastanke: jedan jer je dolazio iz Novog Sada, drugi pošto se u Zemunelu uspavao zbog mamurluka...  Reprezentativci koji vole splavove, moraće da se odreknu noćnih izlazaka. Ne možemo ni da zamislimo kako bi reagovao kad bi se suočio s „Krstajićevim saznanjem da su drugari doneli jednog reprezentativca u zoru sa splava“...

Disciplina je poslednja Tumbakovićeva stavka jer se podrazumeva da su u reprezentaciji apsolutno svi, od kapitena do ekonoma, sve podredili zajedničkom interesu: ideji fudbala. Dokaz tome su 44 reprezentativca iz „trenerske radionice Tumbaković“.