Degenek: Nedostajala mi je atmosfera iz Zvezdine svlačionice

Miloša Degeneka su zvezdaši toliko dobro upoznali i zavoleli za prvih šest meseci u klubu da predstavljanje i promocija posle povratka iz Saudijske Arabije nisu bili potrebni.

Razgovor sa novinarima, dan pre polaska ekipe u Helsinki, nije bio u formi klasične konferencije za medije, zamišljen je i realizovan kao opušteniji razgovor starih poznanika.

– Nisam očekivao ovoliko novinara, ali dobro... Svakako mi je drago, kao i što sam se vratio. Rekao sam kad sam odlazio da ima stvari koje nisam završio u Zvezdi, zato sam opet ovde. U toku su kvalifikacije za Ligu šampiona, počelo je prvenstvo, većina momaka je tu, znam kako funkcioniše i lako ću da se naviknem na novi sistem igre – istakao je Miloš Degenek.

Kako je tekla priča oko povratka u Zvezdu?

– Trajalo je sve dugo. Kad mi se završila sezona u Saudijskoj Arabiji, došao sam sa Nenom Krstičićem na proslavu titule. Sa Mrkelom i Terzićem smo se šalili na terenu o povratku, niko to tada nije shvatio ozbiljno. A, onda su se promenili okolnosti u Al Hilalu. Novi stručni štab, uprava i predsednik, hteli su da pokažu snagu i počeli su da sklanjaju strance. Nisu samo mene, nego i Karlosa Eduarda, Sorijana, golmana Habsija, možda će i Botiju. Meni je rečeno da tražim novi klub, doveli su Korejca na moje mesto.

Zvezda je od starta bila favorit da vas angažuje?

– Prvo su hteli da me prodaju, nisam hteo bilo gde u Aziju. Želeli su da idem Kinu, a meni je prioritet bila Evropa. Izrazili su u Zvezdi želju da me vrate, složio sam se. Šest-sedam dana se čekalo sve i svašta, da se radilo kako treba moglo je u dva da se završi. Da su hteli da završe papire brže, uradili bi to. Nemam, ipak, ništa protiv bilo koga.

Žalite li sa današnje tačke zbog odlaska u januaru?

– Bilo mi je krivo... Morao sam da gledam kako da pomognem klubu, ali i da obezbedim porodicu i sebe. Te dve stvari su presudile da odem. Ne može uvek sve da bude kako želiš...

Šta vam je najviše nedostajalo u Saudijskoj Arabiji?

– Što porodica nije mogla da me gleda na stadionu, a i atmosfera iz Zvezdine svlačionice, da se smeješ svakog dana i razgovaraš na našem jeziku... I tamo su stadioni puni, ali drugačije je i nema takve emocije. Nedostajalo mi je što posle utakmice ne mogu da vidim majku, oca i brata. Sada ću imati priliku.