DA SE NE ZABORAVI - Ko je ustvari bio Vladimir Beara

Hrvatska je medijski obeležila petu godinu otkako je sa ovog sveta otišao Vladimir Beara, jedan od najvećih, ako ne i najveći fudbalski golman kojeg je taj svet ikad video. Učinila je to pomalo pompezno, i još više glasno, da li i ljudski kasno, uz mnogo toga što je prećutano.

Naslov u Sportskim novostima mnogo govori „U Hajduku su ga ponižavali, pa je otišao u Zvezdu, a pre toga nudio se Dinamu”. Došao je trenutak istine, zbog čega se onda ćuti o svemu što je sve do sudnjeg dana pratilo život Vladimira Beare…

„Vladimir Beara sahranjen je 13. avgusta 2014. godine na Gradskom groblju u Splitu, po katoličkom obredu, uz služenje trojice fratara.

Zakupio grobnicu u porti crkve Svetoga Ilije, u Zelovu, gde su sahranjeni svi njegovi preci i podigao spomenik na kome su ćirilicom ispisana imena Vladimir Beara i Jadranka Beara Coce

Skoro godinu dana kasnije, srpska i hrvatska javnost saznaju da je Beara, deset godina pre smrti, zakupio grobnicu u porti crkve Svetoga Ilije, u Zelovu, gde su sahranjeni svi njegovi preci i podigao spomenik na kome su ćirilicom ispisana imena Vladimir Beara i Jadranka Beara Coce.

Njegova poslednja želja za koju su znali protojerej-stavrofor Nikola Škorić i protejerej Slavoljub Knežević, sveštenici Arhijerejskog namesništva splitskog, nije poštovana. Grobnica Vladimira Beare u Zelovu je prazna” - napisano je u knjizi Ratka Dmitrovića „Krst na križu”.

Bijaše tako, jedan veliki golman koji je letom kao baletan uzdrmao društveni poredak komunističke Jugoslavije, a fudbal, nadolazeću profesiju doveo na prve stranice „Politike”, „Borbe” i „Vjesnika”, rame uz rame sa Titom, Rankovićem i Kardeljom.

Vladimir Beara, zbog kog su fotografiju „Parada na Vembliju” sva dečurlija s Mejdana i drugih banjalučkih kvartova čuvala u bukvaru, ili čitanci, da se ne zgužva, pomerio je granice popularnosti i vrednosti.

Doslovno je oteo pravo za sebe da bude mera golmanskog umeća, evo do današnjeg dana. Za vrsnog golmana i sad kažu: „brani kao Beara!”

S njim se niko nije poredio, Englezi su pedesetih godina prošlog veka večno naslovili njegovu fudbalsku biografiju – „Veliki Vladimir”! Pronosio je slavu splitskog Hajduka i beogradske Crvene zvezde celim svetom, a tek slavu tek rođene komunističke Jugoslavije. Svi su ga, i Jugoslavija i Zvezda i Hajduk, izabrali za najboljeg golmana svih vremena. Njegova fotografija, ona sa Vemblija, sa skokom nebu pod oblake ulepšava muzej Crvene zvezde. Ulepšavala je, ali se i skidala, iz muzeja Hajduka!

Ostao je nacionalni simbol i nacionalno dobro zemlje koje više nema, a za njeno, jugoslovensko, i dobro i zlo stalno je plaćao veliku cenu, otprilike. Bio je anđeo u društvu đavola.

Poslednji put smo se sreli na Izboru najboljih sportista BiH u Sarajevu, bio je u punoj snazi, gotovo filmskog izgleda.

Te prohladne sarajevske noći na svečanosti nakon izbora, u restoranu „Belami”, pitao sam Bearu: „O čemu, posle svega proživljenog, najviše razmišlja?”

Dugo je ćutao, potapšao me po ramenu, i rekao:

- Da sam znao kuda će ići ovaj svet ubio bih se pre rođenja! A možda i ranije! Pošto nisam znao, kao što ne znam ni sada, pokušavam da preživim, ide nekako…

Znajući da sam iz Banjaluke, još mi je rekao:

- Umalo 1961. godine nisam došao u Borac. Sve smo tajno dogovorili, stigao mi je poziv iz Nemačke, Banjaluka je ostala neostvarena želja…

U jednoj enciklopediji, o Vladimiru Beari je zapisano da je gol reprezentacije Jugoslavije branio na 59 utakmica, sa Splićanima je bio prvak Jugoslavije tri puta, na golu Crvene zvezde bio je na 200 utakmica, osvojivši četiri državna prvenstva i dva Kupa Jugoslavije. Bio je član selekcije Evrope koja je 1953. godine igrala u Londonu protiv Engleske. Kao trener je radio u Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i Jugoslaviji…