KAKO SU SPLIĆANI ŠIKANIRALI NAJVEĆEG - Ispitivao ga šef Udbe, a on otišao Titu na noge na Brione

U odbrojavanju do jubilarnog 20.000 broja Sportskih novosti, namestilo se da okrugli 60 dan, bude 11. avgust, dan kad je pre pet godina zemaljski svet napustio Vladimir Beara.

Kolega Robert Šola je tim povodom napisao vrlo interesantan intervju sa Zdravkom Reićem koji vam prenosimo gotovo u celini:

Šta je nateralo Bearu da napusti Hajduk, jesu li ga vrbovali iz Crvene zvezde? Odgovore smo potražili kod kolege Zdravka Reića dugogodišnjeg hroničara Hajduka.

- Nema ni govora o vrbovanju, jer se Beara posle jedne svađe, koja je usledila posle poslednje utakmice prvenstva 1954/55. i osvajanja treće titule prvaka sam odlučio na odlazak. Ponudio se Zvezdi, što su oni oberučke prihvatili. Stigao je avionom iz Sinja u Beograd, a na aerodromu u Sinju susreo se sa Vojkom Andrijaševićem, tada važnim čovekom u Hajduku, ali ga ovaj ništa nije pitao... Inače Beara se tri meseca ranije ponudio i Dinamu, ispričao mi je u emisiji „Istinom do gola” (7. februara 2011.) da je to išlo preko Higla, ali su se u Dinamu uplašili političkih reperkusija. Odbili su ga.

O kakvoj svađi u Hajduku je bila reč kad je Bearu to toliko revoltiralo pa je otišao u Crvenu zvezdu?

- To je priča za pravi film, to kako je Beara sa 14 godina otišao u Partizane, kako je mladih od 17 godina bez dresa stao prvi put na među stative na treningu, kako je Leo Lemešić prepoznao njegov talenat, kako ga je na poseban način trenirao Luka Kaliterna (bacao mu bezbol lopticu, jačao njegov refleks, hvat), kako su ga još u juniorskim danima vređali (rođen u Zelovu, kraj Sinja, dakle Vlaj), kako je nasledio Branka Stinčića od 10. kola prvenstva 1947/48. i branio do 19. juna 1955. godine (u osam prvenstava od moguće 151 na golu je bio u 136 utakmica), kako je bio glavni akter u osvajanju tri prvenstva Jugoslavije. Dakle, Beara je bio izložen stalnim šikaniranjima i nepriznavanjima njegove važnosti za ekipu. Vređali su ga svi, pa čak i najbolji prijatelj Kreša Rapović, na svirep način zbijali su šale, osim onog uobičajenog za Split potcenjivačkog „Vlaju!” predstavljali su ga kao glupog...

...Ali najbitnije se dogodilo u završnici prvenstva 1954/55. Tada je na povratku vozom iz Torina (Italija – Jugoslavija 0:4), Žeravica iz parne lokomotive uletela Beari u levo oko, pa nije branio na dve utakmice u Sarajevu, koje je Hajduk izgubio i donekle doveo u pitanje osvajanje titule prvaka. Beara je bio nedelju dana u bolnici u Sarajevu (oko mu je spasio dr Čavka, čuveni specijalista, navijač Hajduka), a beli su igrali protiv Željezničara (2:3) i onda protiv Sarajeva (1:3). Međutim, Bearu niko nije došao da poseti, ni saigrači, ni rukovodstvo. Branio je na poslednjoj utakmici protiv beogradskog Radničkog (5:0), a pre toga ga je ispitivao Dušan Stipanović Gusina, potpredsednik Hajduka, inače šef Udbe u Splitu. Pitao ga je: „Hohštapleru koliko si novca dobio da ne braniš?“ A prilikom proslave osvajanja titule u vili Dalmacija tadašnji predsednik Marko Markovina svim igračima, pa i rezervama, poimenice je zahvaljivao, dok Bearu nije ni pomenuo. Naravno, Beara mu je, bez dlake na jeziku, prigovorio i to pred političkom elitom. Markovina je uzvratio: „Ako si nezadovoljan, ako ti ne odgovaramo, možeš da ideš, mi imamo Vulića.”

Koliko su u Splitu bili ljuti na Bearu?

- Navijači Hajduka poludeli su zbog odlaska Beare u Crvenu zvezdu, za njih je bio neverovatan šok. Jedno vreme kad bi nekog hteli da uvrede umesto izdajniče govorili su Beara. Poznato je da je jedan navijač Hajduka na desnoj ruci imao istetoviranu ekipu: Beara, Kokeza, Broketa... Pa kad je Beara napustio Hajduk onda je nožem, naživo, isekao ruku. Koliko je Beara značio dovoljan je podatak da su se beli u sledećem prvenstvu borili za opstanak i dugo nisu mogli da se oporave. Zanimljivo je da je Frane Matošić uvek glorifikovao Vukasa, ali kad je Bajdo preminuo, šjor Frane je promenio ploče, do kraja života je tumačio kako je Beara bio ključni igrač. Beara nikad nije branio za Zvezdu u Splitu, ali je često dolazio kući u Split, nije se plašio.

Jesu li mu navijači Hajduka ikad oprostili?

- Naravno, kad je završio karijeru i u Nemačkoj postao trener. Bio je pomoćnik Slavku Luštici u prvenstvu 1970/71. Tada su beli postali prvaci posle pauze duge 16 godina. Od trenutka kad je 1972. Hajduk angažovao Branka Zebeca za trenera, on nije hteo Bearu kao pomoćnika, jer je među njima vladala netrpeljivost još iz vremena dok su igrali u Nemačkoj. A i taj odlazak Beare u Nemačku bio je zanimljiv jer je Zvezda kao najmoćniji klub namestila pravilo da se bez ispisnice ne može u inostranstvo. Beara je, zamislite to, odlučio da se žali direktno Maršalu Titu, pa kako ipak nije mogao do njega u Beogradu, posredstvom Mike Tripala otišao je na Brione. „Imam 32. godine, praktično nemam ništa, jedina šansa da nešto zaradim mi je u nekom nemačkom klubu.“ I Tito je – po kazivanju Beare – naredio Tripalu da to reši.

Jel' za Zvezdu branio vrhunski kao i za Hajduk?

- Dokaz koliko je dobro branio su četiri titule prvaka i dva osvojena kupa sa Zvezdom u pet godina. Navijači su ga obožavali. Na primer, u četvrtfinalu Kupa Jugoslavije 1958. igrali su Crvena zvezda i Dinamo, u regularnom vremenu i posle produžetaka rezultat je bio 1:1. Onda su izvođeni jedanaesterci, u to vreme prvu seriju su šutirali domaći, od pet udaraca dali su svega dva gola, onda su na red došli Dinama. Beara se sećao kako mu je prišao Tomislav Crnković i rekao: „Gotovo ti je, ne možeš da napraviš čudo.” A onda je Beara odbranio prva tri udarca, četvrti je bio promašaj, tek peti gol. Bearu su svi uvažavali, respektovali, upoznao je i Franju Tuđmana u to vreme predsednika Partizana. On ga je pozivao i u svečanu ložu stadiona JNA.

Kasnije predsednik Tuđman je preko Ante Pavlovića, uoči utakmice Hrvatska – Italija 1:1 u kvalifikacijama za Euro 1996 u Poljudu, tražio, zamolio, naredio da uz njega u svečanoj loži budu Frane Matošić i Beara. I kad je Beara dan pre utakmice došao na stadion po pozivnicu, nije ga bilo na spisku, iz HNS su mu rekli: „Vaši iz Hajduka su Vas obrisali”...

...- Kakav je bio privatno? Duša od čoveka, dobričina, naivan, uvek spreman da ponudi savete golmanima. To ističu svi čuvari mreže od Katalinića preko Gabrića, Pudara i drugih. Doživeo je uvažavanja, sve moguće počasti, dobio je nagradu Grada Splita za životno delo, primljen je u Kuću slave splitskog sporta, odlikovao ga je predsednik Stipe Mesić. Pod starost je bio voljen, hvaljen, rado viđen umnogome zahvaljujući njegovoj drugoj supruzi Jadranki koja ga je negovala i pazila. Prva Bearina supruga bila je Borica Jonjić, jedan njen brat bio je partizanski, drugi ustaški heroj. Borica je 10. aprila 1947. zajedno sa još jedanaest mladića okačila hrvatski barjak na Marjanu, dobila je četiri godine zatvora, kasnije se udala za Bearu i sa njim otišla u Beograd.

Kao trener bio je manje uspešan?

- Beara nije imao uspeha kao trener, vodio je neke klubove kao Frajburg, Sitardiju, Fortunu, Osijek, Troglav, Dinaru, Bregalnicu, Split, bio je i selektor Kameruna, ali je ostao nenadmašan kao trener golmana. Verovao je da može da vodi Hajduk, to je bila njegova iluzija.

Jel' Lav Jašin stvarno rekao da je Beara najbolji?

- Potvrde nema. Beara je bio fantastičan golman, gledao sam ga dok je branio za Hajduk, stvarno je bio okosnica te ekipe, naravno uz Vukasa, dok su drugi bili iznad svega borbeni, žestoki, uigrani. Istini za volju jednom je protiv jedne švajcarske ekipe primio gol kroz noge, takođe bek Vardara Kokinovski 6. maja 1948, dao gol doslovno s centra za 0:1 (završilo je 12:1 za Hajduk). Nije dakle bio čudotvorac, ali je bio neverovatan golman. Ekipa koja ga je imala na golu, mogla je da računa na šampionsku titulu.