TRANSFER POLITIKA - Prodaj svoje i pazari bilo šta

Srbija je i dalje u vrhu fudbalskih izvoznika u Evropu. Poslednje objavljeno istraživanje „Fudbalske opservatorije”, smestilo je našu zemlju na četvrto mesto prema broju igrača angažovanih u 31 državi Starog kontinenta. Na prvom mestu ubedljivo se nalazi Brazil, odakle je čak desetina od ukupno „uposlenih” stranaca u najjačim takmičenja obuhvaćenim analizom.

Naša država našla se i u grupi deset najvećih izvozika u najjače evropske lige – Premijer ligu Engleske, špansku Primeru, Bundesligu, francusku Ligu 1 i italijansku Seriju A. Od ukupnog broja (172) fudbalera sa srpskim pasošem u inostranstvu, njih 29 igra u pet prestižnih kontinentalnih takmičenja. Najviše u Italiji – 12, ili 41 odsto.

Nažalost, i ovog puta u toj grupi nalaze se najtalentovaniji domaći fudbaleri. Prodati daleko ispod projektovane tržišne vrednosti, sa skromnijom minutažom u evropskim klubovima, posle određenog perioda često se nalaze na spisku želja najboljih srpskih klubova, kadrih da, mimo tržišne logike, izdvoje značajna sredstva za kupovinu već prodatih i iz Srbije izvezenih fudbalera. Uglavnom, u želji da se fudbalski „vrate u život”.

Poslednji primeri Gorana Čaušića (Crvena zvezda) i Lazara Markovića (Partizan) najbolji su dokaz u prilog priči o promašajima poslovnih politika crveno i crno-belih. Za prvog je Zvezda morala da plati neverovatnih milion evra turskom klubu, drugi je od Partizana dobio ogromnu i za srpske prilike nezamislivu platu na godišnjem nivou!

Partizan je vratio i Sašu Zdjelara (učenika OFK Beograda), Dominika Dingu i Nebojšu Kosovića (Vojvodina), svog đaka Rajka Brežančića, doduše već zašlog u četvrtu životnu deceniju.

U aktuelnom Zvezdinom sastavu mesto su našli i u Evropi nedokazani i kod nas tiho velu zaborava prepušteni Orlići Srđan Babić (Vojvodina), Milan Gajić (OFK Beograd), u beloruskim bespućima izgubljeni Mirko Ivanić (Vojvodina), povremeni reprezentativac Nenad Krstičić (OFK Beograd) i nedorečeni ispisnik crveno-bele škole Veljko Simić. Prethodno, povratak Nemanje Radonjića, iz Rome u Srbiju, bio je projekat sasvim atipičnog sadržaja od većine – Crvena zvezda je transferom Partizanovog đaka, u Olimpik iz Marselja, ostvarila zapaženu zaradu.

Za to vreme, u poslednje dve godine, Partizan je za simbolične sume, u ozbiljnim evropskim klubovima podvedene pod termin „statističke greške”, prodavao plemenite izdanke: Danila Pantića (18, Čelzi), Nemanju Mihajlovića (18, Herenven), Svetozara Markovića (19, Olimpijakos), i manje interesantnog, ali svakako iz serije „njegovo vreme dolazi” Armina Đerleka (19, Sivas). Koferi su, verovatno do prvog transfer perioda, već nataknuti na ruke Strahinji Pavloviću (18) i Filipu Stevanoviću (17).

Sa Marakane stižu još frapantniji podaci u priči o izvozu. Prošlogodišnje učešće u Ligi šampiona bilo je signal za prodaju golobradih dečaka, poput Alekse Terzića, mnogo ranije braće, Ivana i Luke Ilića, i na seniorsku scenu tek zabasalog Dejana Joveljića. I ranijih godina, Zvezda je uvela neobičnu praksu – uvek je prodavala najbolje izdanke klupske škole: Luku Jovića, Marka Grujića, Luku Adžića, Uroša Račića... U odsustvu tržišne konkurentnosti seniorskog pogona, opet su u žiži omladinci, u prvom redu, kapiten Miloš Pantović.

Ni ostali srpski klubovi nisu izutetak – s prvom ponudom prodaju najbolje učenike. Većina od njih, po pravilu, ne uspeva da ostavi zapaženiji trag u inostranstvu. Samo retki, poput Uroša Đurđevića i Nebojše Kosovića, zavisno od statusa preko granice, odlučuju da se za manje svote vrate u Srbiju i na domaćem tlu pronađu odskočnu dasku za povratak preko granice...

Srbija, ipak, nije poželjna destinacija za strance. Vanredni i mimo tržišta projektovani budžeti Crvene zvezde i Partizana ostavljaju prostor angažovanju, uglavnom, nerealno skupih Afrikanaca. Zato i ne čudi što je od ukupnog broja stranaca u nas (60), trećina (20) iz najbližeg komšiluka – Crne Gore (11) i Bosne i Hercegovine (9).