PARTIZAN BEZ TRENERA - Šut karta bez stila

Partizan još uvek nema šefa stručnog štaba. Stefan Ćirić,koji je sa igračima napustio sednicu Skupštine Partizana, “zahvalnicu” je od nove vlasti dobio posle samo dva sata, kada mu je direktorka Tatijana Rakas prenela da je tročlana Komisija, zadužena za vođenje kluba, do sredine januara, odlučila da rasporedi uspešnog trenera na drugo radno mesto. Kad pre ?

Ćirić nije dostupan za medije. Ostaje njegova izjava da je samo zatražio obrazloženje na sastanku održanom sutradan i da ga nije dobio. Ni usmeno, još manje pismeno.

Jasno je ko dan da će Ćirić, ukoliko uopšte bude ostao na Banjici, imati marginalnu ulogu u stručnom radu, da je šut karta dobijena zbog postupka protumačenog kao lojalnost ljudima koji su takođe napustili skup. Praktično pripada poraženoj strani.

Ćirić je sa igračima u protekle dve-tri godine prošao tantalove muke. Trenirajući u hladnoj vodi, seljakajući se po bazenima čekajući da mu drugi klubovi ustupe termin ili daju pola terena, živeći bez klupskih prinadležnosti po nekoliko meseci i uz to svake godine praveći novi tim, mladi stručnjak je zaslužio da, ako ništa drugo ode sa malo više poštovanja, bez obzira na stav oko situacije u klubu. Tako rade prema svojim uspešnim ljudima veliki klubovi.

Ne ulazeći u to ko je zapravo smenio Ćirića, jer se čuje da nije bilo baš sve tako kako je Rakasova rekla mladom stručnjaku, ostao je gorak ukus da je učinjena greška, da je euforija zbog sopstvene pobede na skupu proslavljena prvo, sa jedne strane kažnjavanjem čoveka koji je dao sebe Banjici i Partizanu i sa druge upućivanjem jasne poruke drugima u stilu “no,no, da se ne ljubimo”.

Zapravo, prava greška je učinjena što su treneri i igrači uopšte prisustvovali Skupštini. Tu možda i šef struke snosi odgovornost. Da ne dolazi na skup u interesu takmičarskog pogona i  budućnosti rada u bazenu, trebalo je da mu savetuju i strana zvana Rakas i strana zvana Šoštar. Ali agitovanje započeto mnogo ranije je prozivelo situaciju u kojoj pala glava mladom treneru a kako se igrači osećaju...

Šta ima mladi ljudi, nenavikli na borbe struja oko vlasti, da se izjašnjavaju ? Šta bi se dogodilo da tim u svom postupku nije bio jedinstven i da je došlo do podele ? Na kraju, šta bi bilo da je Partizan veče pre toga osvojio Kup, kako bi se sve odvijalo ? Kako bi se to proslavilo ?

Partizan još uvek nema trenera jer neki kandidati obuzeti svojim problemima nisu u mogućnosti da se posvete radu, drugi su vrlo oprezni oko cele situacije.

Ćirić je kolateralna šteta, žrtva sukoba kojem nije doprineo ni na koji način. A mogli bi i da zaključimo da je verovatno u poslednje tri godine dao mnogo više Partizanu od onih kojima je stalo da budu u vlasti.

I bez obzira kako se ova priča nastavi, opor je ukus jer sve to nema veza se trofejnim sportom, velikim klubom i posebno ljudima koji su proslavili u proteklim decenijama Partizan a preko njega i srpski vaterpolo. I taj ukus će ostati za sva vremena jer istorija teško da može da se menja.

Ovaj tekst nije podrška ni jednoj strani, nije čak ni podrška Ćiriću koliko je zapravo podrška nekom normalnom funkcionisanju, ponašanje na nivou. Samo, da li je to ovde moguće?