PRINC SA NERETVE - Čovek stila, šarma, dobrote, časti, lepog vaspitanja, jedini koji je sam sebi poništio dva gola

Po stasu, držanju, načinu igre, eleganciji, suptilnosti Dušan Bajević je bez dileme bio najotmenija sportska ličnost „stare” Jugoslavije. Fudbalski aristokrata i džentlmen. Navijači su mu dali, a novinari prihvatili, nadimak Princ sa Neretve.

Bajević je na najbolji mogući način opravdao titulu „princa” kada je bilo najteže tokom devedesetih, u vreme dok je besneo rat u Bosni i Hercegovini. Sve vreme se ponašao prinčevski. Nijedne ružne reči, optužbe, samo vapaj da prestane golema nesreća u gradu u kojem je rođen. Histerija mržnje ga nikada nije uzela pod svoje. Kroz njegovu kuću u Atini su prošle desetine i desetine Mostaraca svih vera i nacija. Svakome je pomogao, ne kalkulišući u tome nijednog sekunda. Ljudska gromada. Čovek stila, šarma, dobrote, časti, lepog vaspitanja.

Rođen 1948. i odrastao u vreme podnošljive oskudice. Kao dete je počeo da vežba folklor. Posle je zavoleo sport, a posebno fudbal. Prvu loptu mu je kupila majka Danica na „Zagrebačkom velesajmu”.

– Bavio sam se i drugim sportovima, ali njima nisam pridavao neki veliki značaj. Fudbal sam voleo iznad svega. Malo ko zna da sam počeo kao golman i tek kasnije sam prekomandovan u napad. Naravno da je i meni, kao i svoj mostarskoj deci, idol bio Hamić (Muhamed Mujić) – seća se početaka Duško Bajević. Poneo je u život čestitost, vernost, srdačnost.

Sa 15 godina je počeo da trenira u mlađim kategorijama Veleža, a sa nepunih 18 (16. septembra 1966)  je debitovao za prvi tim. Trener mu je bio čuveni Sulejman Rebac, rodonačelnik modernog fudbala, kako je tvrdio Tomislav Ivić. Sa njegovim dolaskom na mesto trenera i dolaskom „BMV” (Bajević, Marić, Vladić) generacije počinje uspon Mostaraca.

– Sula nas je učio ne samo da budemo dobri fudbaleri već i ljudi. Učio nas je da ljubav za sport, porodicu i ljude čini najlepši deo ljudskih osećaja – kategoričan je Duško Bajević, koji uvek sa mnogo emocija priča o svom prvom i najdražem treneru.  

Velež je bio klub vesele sirotinje, koja je više volela da se „šegači” sa rivalima, da ih dobro „nakanta”, da po četiri, pet komada. To se posebno sa odnosilo na „veliku četvorku”. Nema Mostarca koji tih godina nije znao čuvenog, kako to danas moderno kažu, vođu navijača Aleta, koji je trčao ispred tribine sa zastavom Veleža i „fiću” registarskih tablica „MO-85-36”. Vlasnik je formalno bio Bajević, a kada je trebalo koristili su ga kao da je njihov i druge dve mostarske legende Enver Marić i Franjo Vladić.

– Lepa vremena. Bile su to godine našeg zanosa, prva putovanja, prve radosti. I danas kada se sretnemo uvek se uz smeh setimo tih dana – priznaje Bajević.

Kada je počinjao karijeru nije bilo novine u Jugoslaviji koja nije pisala o velikoj ljubavi stasitog lepog Hercegovca Dušana Bajevića i lepe Bege Biberović. Verona je imala Romea i Juliju, a Mostar Dušana i Begu. Begini roditelji su bili žestoko protiv ljubavi sa Srbinom Dušanom. Hteli su na sve načine da prekinu tu vezu, ali su se Bega i Dušan tajno venčali. Na znajući za to, jednu noć su njeni roditelji u Opinski put 10, gde su mladenci živeli, poslali „ekipu” da kidnapuje Begu. Tek tada su čuli da su se oni tajno venčali. Posle izvesnog vremena Begini roditelji su, ipak, popustili i prihvatili Dušana za zeta, i to kakvog, najboljeg na svetu. Njih dvoje su i danas u srećnom braku.

Bajevićev zadatak je bio da daje golove i to je radio besprekorno. Golovi su ga proslavili. Za „rođene” je odigrao 568 utakmica i postigao 468 golova, od toga 164 u prvenstvu Jugoslavije. Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupio 37 puta i pri tome je protivničku mrežu zatresao 29. puta. Za „plave” je debitovao protiv Austrije u Gracu 8. aprila 1970. godine i postigao jedini gol (1:1). Za Velež je u dva navrata dao po pet golova. Oba puta je „stradao” Maribor, a na „Mini Mundijalu” u Brazilu je pet puta zatresao mrežu Venecuele. Het-trikove nije ni upamtio.

– Golovi su bili moj najbolji proizvod tokom cele karijere. Dok sam igrao mnogo sam trenirao. Ostajao sam i posle treninga i šutirao iz svih mogućih pozicija, a najsrećniji sam bio kada se zatrese protivnička mreža. Golovi su mi uvek donosili radost – nikada nije Bajević krio šta ga čini najviše srećnim u fudbalu.

Mreže je najčešće tresao udarcima glavom. Visok (185) bio je nenadmašan u skoku, ali i kada je tresao mrežu bio je dostojanstven. Kada bi to uradio glavom po pravilu bi prvo nameštao razdeljak na uvek doteranoj kosi, a zatim bi podelio radost sa saigračima. Nikada nije „histerisao”, ljubio ili skidao dres, pokazivao na grb kluba, skakao na ogradu da podeli radost sa navijačima, ne daj bože ponizio rivala na bilo koji način. Davanje golova je prihvatao kao nešto sasvim normalno što mu i jeste u opisu posla.    

Igrao je elegantno i čisto, nikada nije imao potrebu da se tuče za loptu, da se služi nesportskim sredstvima. Tako je shvatao i život i fudbal. Fer-plej mu je uvek bio na prvom mestu. Dva puta je sam sebi poništavao golove iako su sudije već pokazale na centar. Jednom je u duelu protiv Radničkog iz Kragujevca već u trećem minutu zatresao mrežu, ali je brzo prekinuo započeto slavlje. Rekao je sudiji da je „pocepao” mrežu sa vanjske strane i da gol treba poništiti. Sudija je to učinio, ali je Bajević do kraja utakmice postigao još dva pogotka i sve je vrlo brzo zaboravljeno.

O drugom slučaju je danima pisala jugoslovenska štampa. Veležu su bodovi bili neophodni u borbi za vrh tabele i izlazak na evropsku scenu. U finišu utakmice 25. kola (23. aprila 1972) protiv Sutjeske iz Nikšića pod Bijelim Brijegom kod rezultata 0:0, Bajeviću je došla upotrebljiva lopta sa desne strane i on je uhvatio volej levom i lopta se na oduševljenje publike, saigrača, našla u mreži. Svi su potrčali strelcu u susret, a on je samo odmahivao rukama i pogledom tražio sudiju Ivana Radića iz Solina, koji je energično pokazao na centar. Ni protivnički igrači se nisu bunili.

Međutim, Bajević je objasnio sudiji, da mreža gostiju nije bila dobro zategnuta i da je lopta prošla između stative i mreže sa vanjske strane. Arbitar je prihvatio sugestiju golgetera Veleža otišao do gola i uverio se u tačnost njegovih reči. Radić se zahvalio, a svi igrači Sutjeske su izgrlili Bajevića. Ostalo je 0:0. Na kraju sezone je Partizan imao 39, a Velež 38 bodova i zbog tog boda nije se plasirao u Kup UEFA.

– U životu, pa tako i u sportu, treba imati sreće. Pored toga, moraju se posložiti i neke druge stvari da biste osvojili titulu državnog prvaka. Mi smo bili savršeno dobra ekipa, na naše utakmice publika je listom dolazila, bez obzira da li smo igrali u kući ili u gostima. Svi su pričali i pisali da igramo najbolji i najlepši fudbal. Mostar je, u odnosu na druge centre, mali, a ponekad su i takve stvari odlučivale – ovako Bajević objašnjava činjenicu da  čuvena generacija nije osvojila titulu, iako je „konsenzusom” od Vardara pa do Triglava apsolutno zaslužila.

Pričati o Dušanu Bajeviću kao treneru je suvišno. Gde god je radio tu su bili o trofeji. Navijači Crvene zvezde se sa tim nikako ne slažu. Uradio je ono što nije niko pre njega. Iako je bio samo na korak od osvajanja ne samo titule, već i duple krune, Bajević je na povike sa tribina: „Dušane odlazi”, mirno uzeo jaknu i otišao u svlačionicu. Više se nije vraćao. Duško je kao i uvek postupio samo onako kako su želeli oni zbog kojih se igra fudbal, a to su navijači.

– Uradio sam ono što su navijači tražili od mene. Skandirali su da odem. Ispunio sam im želju. Smatram da navijače treba poštovati, uvek sam se tako ponašao. Što da sedim na klupi kada te navijači ne vole i ne poštuju tvoj rad – kratko je rekao Bajević i više se nikada nije osvrtao na tu epizodu. U njegovo vreme navijači su samo voleli klub i to im nije bilo zanimanje.

Velež sada tavori. Proteran je sa svog stadiona. Mostar je podeljen grad. Ne postoji više igrač tog kalibra da zasluži nadimak Princ. Nema više magije. Nestala je lepota. Duh „Princa sa Neretve” je u sećanju svih ljubitelja fudbala širom SFRJ koji su voleli Dušana Bajevića. Ova priča je samo svedočanstvo o nekim lepim fudbalskim vremenima. Zato i ne čudi što stariji Mostarci često kažu:

- Mi smo samo hodajući pokojnici, svedoci kakav se nekada fudbal igrao.