Nenad Lalatović: Svestan sam da grešim i da je to uvek na moju štetu

Više od trenera. Veća zvezda od svojih igrača. Uvek u centru pažnje. Niko nije ravnodušan kad se on pojavi.

Ni oni koji ga obožavaju ni oni koji mu nisu naklonjeni. A vidi se da Nenad Lalatović baš uživa kad su sve oči uprte u njega...

Letos, kad sa za vreme priprema fudbalera Vojvodine pojavio u lobiju hotela „Palisad” na Zlatiboru i na taj način razrešio delemu oko toga hoće li prihvatiti poziv da se po drugi put oproba na čelu stručnog štaba Novosađana, nastala je opšta gungula.

Mnogi su želeli da se slikaju s njim, da ga zagrle i požele mu sreću na novom poslu. Pritom su morali strpljivo da čekaju u podužem redu. A on se u toj gužvi i te kako dobro snalazio. I uživao u tome.

Tako je i na stadionima. Gde god igra Vojvodina, prisutni na tribinama nestrpljivo čekaju da se pojavi Nenad Lalatović i da dugačkim, užurbanim koracima krene ka svom mestu.

Uvek između navijačkog čekića i nakovnja. Jedni mu iskazuju ljubav i poštovanje, a drugi vređaju najružnijim pogrdama...

Ne drži ga mesto. Ne da mu mira njegov burni temperament. Dok utakmica traje, kao lav u kavezu, nervozno šeta levo-desno.

Sa flomasterom u ruci, amajlijom od koje se ne odvaja, stalno gestikulira i glasno komentariše. Svaki potez svojih igrača, svaku sudijsku odluku koja mu nije po volji...

Takav Nenad Lalatović upada u oči i zato je iz protiničkog tabora često meta uvreda. Oni koji ga vređaju, znajući da ima kratak fitilj, računaju da će burno reagovati i često uspevaju u tome.

A kad iz njega prokulja, to je retorička lava. Bez kontrole, do granice velikog skandala.

Iako zna da su napadi na njega najčešće unapred pripremljeni i izrežirani, sa ciljem da ga izvedu iz takta, pitamo ga kako ne uspeva da se savlada?

Kako mangup koji je odrastao na beogradskom asfaltu i pritom svašta iskusio, dozvoljava sebi da nasedne na provokacije s tribina i tako ispadne naivan? Kad je podalje od takve situacije, smireno komentariše:

– Svestan sam da grešim i da je to uvek na moju štetu, a ne na štetu onih koji me vređaju. Međutim, oni kojima nisam po volji znaju kakav sam i ciljaju tamo gde sam najranjiviji. Dok mogu, ćutim i trpim, ali kad mi pomenu decu i familiju, padne mi mrak na oči i onda iz mene prokulja sve i svašta. Jednostavno, tada ne mogu da se kontrolišem.

Svestan je da to sve stvara ružnu sliku, jer malo ko takve događaje analizira idući od uzroka ka posledicama:

– Svi kažu „opet taj Lalatović”. Niko ni da pomene da sam bio isprovociran, izložen uvredama i psovkama. Tako se sve slomi na meni. Ne mogu ćutke da trpim kako mi psuju i vređaju decu. Na njih ne dam. Zato reagujem. I uvek ću, pa šta košta da košta.

Na primedbu da bi ponekad mogao da se savlada i da sa osmehom pređe preko  uvreda, uzvraća temperamentno:

– Pa, hteo bih da budem takav, ali ne ide mi. Prosto, reagujem iz srca. To je, očigledno, jače od mene.

Dokle će tako? Gde je rešenje? Sleže ramenima i uzvraća razložno:

– Nastojim da se odmah ne upecam. Računam, valjda će se urazumiti i ostaviti moju porodicu na miru. Koliko mogu, borim se sa sobom. Nastojim da ne reagujem na prvu loptu, ali oni koji žele da mi naude su uporni. I pritom su zli i opaki, ne biraju reči i sredstva. Pogotovo prilikom odabira psovki i uvreda na račun moje dece. Tada u meni provri i puca sve.

Premotavajući film kroz šta je sve prolazio, nemoćno širi ruke i postavlja pitanje na koje nema odgovor:

– Da li je to normalno? Publika ima pravo da me ne voli i da joj se ne dopada moje ponašanje, ali kakve veze s tim imaju moja deca? Neka ih ne diraju i neka sav svoj gnev usmere na mene. Mada ni to nije baš uvek u redu, ali razumeo bih donekle. Ali, decu da vređaju? E to ne dam. Borim se i boriću se kao otac protiv toga svim sredstvima. Pa šta košta da košta...

Mnogo više prostora za promenu ponašanja vidi u svojim reagovanjima na sudijske nepravde. U tom delu, kaže samokritično, morao bi da se menja:

– Ofsajd, ili ne, na štetu ekipe koju vodim? Saglasan sam, tu ponekad znam da preteram. Međutim, kad mi se učini da se radi o nameri i kad se takve i slične situacije ponavljaju, jednom, dva puta... To ne mogu da otrpim. Jače je od mene.

Uprkos svemu, bio on u pravu ili ne, jasno je da mora da pođe od sebe. I da se menja:

– Svestan sam sopstvene povećane odgovornosti kao trenera i zato se osećam dužnim da radim na tome kako bih promenio svoje ponašanje. Ali, da budem do kraja jasan, time se neće promeniti situacija. Biće i dalje nepravdi. Mislim, naravno, na one koje se čine sračunato, sa planom da se jednom klubu pomogne a drugi da se ošteti. Tu je suština problema. Poverenje je u međuvremenu do te mere poljuljano da se čak i nehotične greške doživljavaju kao smišljene – kaže Nenad Lalatović, prvi stručnjak novosadskog superligaša.