PUT DUG 17 GODINA – Filip Filipović: Od statiste do Oskara

Mogao bi ovaj tekst i da ima naslov „ Od nosača do broja 1” ili „Pokoravanje Evrope”, ili… Kako god, suština je ista, brojke i slova neumoljivi. Filip Filipović, kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije, sa šest medalja - četiri zlatne, srebrnom i bronzanom je najtrofejniji vaterpolo učesnik prvenstava Evrope.

Dug put od Kranja 2003. do Budimpešte 2020, takmičenja koje počinje 12. januara. Neko je pevao „17 ti je godina tek”, Filipović bi mogao da sumira „Dugih 17” koje su proletele u trenu. U novogodišnjoj priči nekoliko puta najbolji igrač Evrope ima zadatak da evocira uspomene: Kranj, Beograd dva puta, Malaga, Zagreb, Ajndhoven, Budimpešta i Barselona.

Nije lako, iza njega su još Olimpijske igre (3), Svetska prvenstva (6), Svetski kup (2), Svetske lige (14). Za knjigu. Njegova priča počinje u junu 2003.

KRANj 2003. – Bio sam na nekim prvim pripremama. Na završnim ne. Međutim povredio se ili razboleo Trbojević, dobio sam poziv. Imao sam 16 godina i baš sam tada bio dosadio Petru. Nekoliko puta dnevno sam ga zvao da vidim kako je. Nisam tada shvatao ozbiljnost problema, baš kao klinac. Samo sam čekao da uđem među velike.

A tamo nosač zastave na otvaranju i pehara na kraju. Mogao bih ulogu u Kranju da imenujem kao budilnik. Morao sam da budim. Nisam ulazio u igru, nisam osetio draž. Tada je bilo 15 igrača. Nadao sam se nekoj utakmici u grupi, kasnije nije bilo rezona. Sve je to za mene predstavljalo stres. Radio sam mnogo u teretani kako bih telo pripremio na rad.

Nena Manojlović bi me samo pitao da li sam dobro, da li sam spreman. Pamtim da sam uveče prolazeći hodnikom stalno slušao zvuk pištaljke. Tek sam kasnije prišao njegovim vratima i shvatio da non-stop gleda snimke. Stalno je pisao i zato su mu torbe uvek bile teške, pune papira.

Finale? Za anale, stariji su znali da se nešto sprema, da naši navijači nisu pušteni. Gocić i ja nismo igrali, dolazak na tribine nije slavno prošao. Imali smo reprezentativne majice, bili kamenovani u sekundu. Brzo smo se vratili i u civilkama gledali i navijali u sebi. Teško je bilo biti Srbin tada. Nisam se uplašio, ali samo zato što nisam bio svestan situacije, divljanja navijača, opasnosti… Na kraju pamtim dodelu pehara u nekoj smešnoj sobi u hotelu. Uzeo sam pehar, poneo ga u Beograd sa željom da neki naredni put doprinesem više.

BEOGRAD 2006. – Već nije bila epizodna uloga. Ipak nije nešto očekivano od Prlainovića, Pijetlovića, mene. Vanja Udovičić je već imao staž, bio je predvodnik te priče. Imali smo već dva zlata tog leta, ono poslednje sa Crnogorcima u Budimpešti i posle Svetska liga u Atini. Ipak, nisu nas poznavali.

Finale sa Mađarima, konačno prepune tribine. Beograđani su nas podržali na pravi način od polufinala. Bili su nam vetar u leđa i utakmicu koju smo loše počeli na kraju smo dobili. Sećam se da me je Šoštar sa peharom vozio na balkon ali sam se samo ja pojavio. Možda je bio i selektor Udovičić, ne sećam se. Ali se sećam slavlja u „ Tri šešira”, to se ne zaboravlja.

MALAGA 2008. – Prva pomisao je Dača Ikodinović. Privatno i sportski nezamenjiv. Pre Malage je u Đenovi igrao doktorski. Njegova nesreća je bila veliki šok, posebno za momke iz njegove generacije. Njima su misli stalno bile u novosadskoj bolnici. Želeli su, trenirali ali psihološki nisu bili tu. Od početka nije bilo kako treba. Nekako smo došli do finala, prvog od tri sa Crnom Gorom.

Bili smo bolji od njih, ali nam nije bilo dozvoljeno da pobedimo. Utakmica se svela na dešavanja pre nje. Bio je Dačić, tada ministar i samo nas je pitao „ Zar je to ovako prosto”. Sada su rivali bilo Bobek Vukčević, Leka Ivović sa kojim sam u mlađim kategorijama osvojio sve.

I tada i kasnije Crna Gora je ulazila kao da joj je to poslednji meč. Čak je njima to veći naboj nego kad igraju sa Hrvatima. Nismo bili svesni, uvek bi se kasnije uključivali u meč. Jednostavno trebalo je vremena da shvatimo da smo rivali. Veliki rivali.

Da smo dobili, možda bi u Pekingu bilo drugačije, bolje, možda bi se velika generacija oprostila zlatom. Ko zna šta bi bilo posle, ali ne bi bilo knedle u grlu.

ZAGREB 2010. – Sami smo sebi krojili kapu. Nešto smo se spremali za Grke, a sačekali su nas i pobedili u grupi Mađari. Posle su Crnogorci remizirali sa Rumunima i umesto u polufinalu sreli smo se kolo pre. A zna se šta je četvrtfinale. Još u istom hotelu a tu i Hrvati koji čekaju rivala za ulazak u finale.

Dobili smo Crnu Goru u velikoj utakmici ukrašenoj Vanjinim čarolijama. U polufinalu su Hrvati bili odmorniji, željniji pobede. Tog leta smo ih pobedili dva puta u Nišu, u finalu Svetskog kupa u Oradei deklasirali. Bili smo egal do kraja. Sjajna atmosfera, domaći navijači su se ponašali gospodski. To je vaterpolo. Na kraju je bila bronza ali smo videli da imamo nedostatke. Na žalost u naredne dve godine ih nismo rešili.

AJNDHOVEN 2012. – Bio je januar, olimpijska godina, priprema za London. Stalno se nešto kalkulisalo, mi možda nesvesno. To je bila greška. Srbija ne sme da kalkuliše. Jaki smo da pobedimo. U finalu opet Crna Gora, dobili smo teže od očekivanog ali zasluženo.

Pamtite susret sa Hrvatima i onaj udarac sadašnjeg saigrača Dobuda. Danas je to fino, prijateljski, a tada je pokazalo njegovu slabost koja je najviše štetila ekipi. Bili su na kraju deveti. One nedostatke i pored zlata nismo ispravili i to nam se osvetilo. U Londonu smo dobro počeli, na kraju jedva stigli do bronze.

BUDIMPEŠTA 2014. – Prvi put sa Savićem na klupi na Evropskom. Pritisak zbog sedmog mesta na SP u Barseloni je bio ogroman. Zlato je bilo moranje, predsednik Krivokapić nam je rekao da je sudbina srpskog vaterpola u našim rukama. Prejako. Mučili smo se, tražili do finala. Sa Špancima je bila utakmica za prolaz. Znali smo da smo bolji ali smo ih dugo lomili.

U polufinalu sa Crnom Gorom je sve išlo kako ne treba. Pune tri četvrtine. Savić je imao tajm aut i rekao „ Hej bre, šta vam je, pogledajte se. Igrajte bre”. Nije nas za to pripremao. Dobili smo u poslednjih osam minuta.

Finale sa Mađarima za pamćenje. Sjajna odbrana, a napad je proradio. Početak serije naših najboljih utakmica. Oni nisu izdržali. Najlepši trenutak? Kad je minut pre kraja publika na prepunom Margit sigetu ustala i nagradila nas aplauzom. Poštovanje, predivan osećaj kad domaćin ustane i skine ti kapu.

BEOGRAD 2016. – Nezaboravno, sjajna organizacija i danas se prepričava. Publika sa nama od prve do poslednje. Finale opet sa Crnom Gorom, a navijanje, skoro pola – pola. Ipak nama je tada publika bila glasniji igrač više, Aleksićeva kontra je sve rešila. Opet smo jurili rezultat ali ta vera u nas nas je držala. Niko ne sme da otpiše Srbiju, igra se do kraja. Sve osim zlata je bilo neuspeh. Tako smo bili navikli.

Najlepši trenutak? Sin Vuk sa tri godine u naručju posle medalja. Nije voleo da gleda vaterpolo, jer je znao da mene tada nema kod kuće. Kada su njegovi drugovi počeli da navijaju rešio je da dođe. I supruge su bile u majicama sa našim likom. Uvek su pripremljenije i bolje organizovane od nas.

BARSELONA 2018. – Prvi put kapiten. Na kraju sam bio jako ponosan na ekipu. Punili smo baterije posle trećeg mesta na SP u Budimpešti 2017. Možda nismo imali pravu igru ali smo imali naš stav, energiju i zasluženo smo osvojili. Prava utakmica je bila sa Hrvatskom u polufinalu. Ništa nas nije iznenadilo, mi smo se pitali. Dobili su nas u Budimpešti, sve im je ulazilo. Bio je to motiv više. Bili smo prazni posle Rija a sport to ne trpi.

Finale smo se mučili i na peterce dobili. Mislim zasluženo. Priznanje za najboljeg igrača? To je pojedinačno, a zapravo ekipno priznanje. Tako ga smatram.

I tu je priči o putovanju Evropom bio kraj. Ostala je još jedna epizoda koja počinje u januaru. Neka bude poput prethodnih za lep početak 2020. godine.