Cupara: Ako ne radiš nećeš imati šta da jedeš, ako ne radiš za krave, ostaćeš bez sira, mleka, kajmaka...

Sedam meseci bilo je presudno da rukomet postane životno opredeljenje Vladimira Cupare. Počeo je da trenira tek sa šesnaest godina, a kad je posle nešto više od 200 dana došao poziv za kadetsku reprezentaciju Srbije, definitivno je prelomio.

Srećom, napravio je pun pogodak, da je napravio drugačiji izbor rukomet bi bio siromašniji za jednog od najboljih golmana planete, sportistu i momka za primer. Dokazao je da se da se do vrha sveta ne dolazi suvim talentom, nego upornim i istrajnim radom.

Devet godina kasnije, Vladimir Cupara je čuvar mreže slavnog i moćnog Vesprema i reprezentacije Srbije, koju za nekoliko dana očekuje učešće na Evropskom prvenstvu.

- Čudan je bio taj moj put, jako kasno sam počeo da treniram i to sasvim slučajno – počeo je priču Vladimir Cupara. - Dok sam bio u srednjoj školi, dva druga iz odeljenja su me pozvala da pomognem na školskom takmičenju. Da malo branim, jer sam kao mali bio fudbalski golman. Pristao sam, jer sam želeo sam da se družim i delovalo mi je da će biti zanimljivo. Stao sam na gol, lopte su me pogađale što mi se svidelo i shvatio sam da moram da probam.

Usledio je odlazak u Voždovac, kod Saše Kandića, što se kasnije ispostavilo kao pravi potez.

- Brat od tetke je igrao tamo. Moja mama nije imala novca da plaća članarine za sportske aktivnosti, bili smo u vrlo teškoj finansijskoj situaciji. Zato je teča pitao da li bih mogao da treniram besplatno. Saša Kandić je rekao da obavezno dođem i tako je sve počelo.

Svega sedam meseci bilo je dovoljno da ga Aleksandar Savić, trener juniorske reprezentacije pozove u državni tim.

- To sam shvatio maksimalno ozbiljno i tada rešio da mi rukomet bude poziv. Posvetio sam se rukometu i nisam propustio ni jedan jedini trening. Mnogo sam radio, trudio se i iz dana u dan napredovao. U početku mi je bilo mnogo teško, jer sam dosta zaostajao u odnosu na ostale momke. Godinama su bili ispred mene. Recimo, nisam znao da preskačem vijaču. Drasler i Kandić su me ubacivali u sve moguće kategorije, samo da što više branim i tako sam brzo ušao u ritam.

Usledio je odlazak u Zvezdu.

- I tamo je bilo teško, imali smo probleme. Ekipa je bila dobra, imali smo rezultate, ali su nam oduzimali bodove i sve je krenulo nizbrdo. Prve dve godine sam imao manju minutažu, bio uglavnom zamena, treće sam igrao šezdeset minuta i dobio kapitensku traku. Tada sam stekao samopouzdanje, bio sve bolji i bolji...

Prepoznali su to i Španci, Ademar Leon je poslao primamljivu ponudu.

- Imao sam ugovor sa Zvezdom, ali sam znao da je vreme da odem. Imao sam svega dvadeset godina, plašio sam se, ali sam rizikovao. Kad sam otišao odmah mi je bilo jasno da je to ono pravo. Trener Rafa Gihosa je imao maksimalno poverenje u mene, branio sam šezdeset minuta. Dve godine smo bili drugi i igrali Ligu šampiona, u neverovatnoj konkurenciji sam proglašen najboljim golmanom Španije. Uživao sam na Pirinejima, jezik sam brzo naučio, često mi je dolazila porodica, Leon je baš lep grad. Iako su mi primanja bila skromna i pride sam plaćao stan, bilo mi je baš lepo.

Došlo je vreme za ozbiljniji klub, Kilce, potom i odlazak u jedan od najvećih timova svih vremena, Vesprem.

- I pored svih lepih stvari u Španiji jedva sam čekao da odem u Kilce, to je bila odskočna daska, tim je bio prvak Evrope. Sve mi se svidelo. Odlazak u Vesprem je kruna, san svakog sportiste. Ustajem i ležem, srećan i ispunjen. Uz Barselonu i Kil, Vesprem je najveći klub, prava mašinerija, raj za svakog sportistu.

Ciljevi Vesprema svake, pa i ove godine, su da se osvoji sve.

- Jako je prosto, veliki klub želi samo trofeje i ništa drugo ih ne interesuje. Naravno, prioritet je titula prvaka Evrope, jedini pehar koji Vespremu nedostaje. Nadam se da ćemo ove godine uspeti da osvojimo.

Najlepše se oseća u selu odakle mu je otac.

- Često idem u Crnu Goru, raspust sam provodio u tom malom selu sa svega sedam kuća. Tamo uživam i odmaram. Privilegija je imati takvo mesto gde uvek možeš da odeš. Tamo sam naučio da ako ne radiš nećeš imati šta da jedeš. Ako ne radiš za krave, ostaćeš bez sira, mleka, kajmaka... Sam o sebi moraš da brineš. Tamo sam stekao radnu etiku, uživao sam u poljoprivrednim radovima. Sve to me jako privlači.

Ne krije da je razmišljao da se time bavi posle igračke karijere.

- Voćarstvo, zemljoradnja, nešto slično, videćemo, ima vremena. Volim životinje, voleo bih da imam konje, za mene su savršene životinje. U Španiji sam često išao da jašem, to me jako opušta i donosi mir.

Kompletan tekst možete da pročitate u novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.