Novogodišnji intervju, Ljubiša Tumbaković: Ne bih da izneverimo Čeferina (FOTO)

Devet puta šampion u Srbiji i Kini, šest puta pobednik kupa, deset puta trener godine u našoj i najmnogoljudnijoj državi...

Staložen, elokventan, siguran u sebe i to što radi, garant je da – za budućnost reprezentativnog fudbala tradicionalno zabrinuti Srbi, ipak ne moraju da strepe pred dvadesetogodišnjim izazovom: uspešnom borbom za odlazak na Evropsko prvenstvo i još većim iskušenjima u Engleskoj i Škotskoj, ako Orlovi dolete do Ostrva... Ljubiša Tumbaković...

Lakše će biti sa Hrvatima i Englezima na EP nego u baražu

Posle žreba grupa, mnoge je zabolela glava, jer, ako Srbija prođe baraž, slede šlageri sa Engleskom u Londonu i Hrvatskom u Glazgovu... Plašite li se Hrvata i Engleza?

- Igrao sam i sa jednima i sa drugima. Engleska je u sportskoj tranziciji. Stvaraju ekipu i prave rezultat i to su pokazali na poslednjem Svetskom prvenstvu. Imaju jaku ligu iz koje izlaze sjajni pojedinci. Imaju ekipu koja je i jaka, mlada, talentovana i takmičarski sposobna. S druge strane, naše komšije Hrvati imaju sličan pristup fudbalskom ubeđenju, ali i nešto što niko u regionu nema: pripadnost državi, patriotizam, nacionalizam i učinak stalno podižu na viši nivo. Naravno, ne plašim se ni jednih ni drugih, mislim da obe utakmice možemo da igramo i siguran sam da će nam biti mnogo lakše nego u baražu.

Razgovor sa selektorom počinjemo pitanjem da li će reprezentativna 2020. biti uspešnija od 2019?

– Optimisti smo... Voleli bi smo da bude sve mnogo lepše nego u 2019. i učinićemo sve da naredna godina bude izdefinisana kako je planirana kad su počele kvalifikacije za Evropsko prvenstvo.

Imate li utisak da je optimizam sve manji kako se bliži baraž s Norvežanima?

- Ne, naprotiv. Jednog momenta je tako izgledalo, kad se sve završilo i i dok smo bili pod utiskom utakmica koje smo gledali. Na moju sreću Norvežane sam pratio i u Ligi nacija, stvarno su ekipa u ekspanziji, imaju grupu interesantnih pojedinaca. Po kulturi u Norveškoj, oni su borci, tri godine na svom terenu nisu izgubili utakmicu. Sve ide u prilog verovanju da imamo za protivnika ekipu protiv koje moramo maksimalno da se motivišemo. Možda Srbija na ovih šest utakmica koje sam vodio nije napravila nešto što se očekivalo, ali, pokazala je ozbiljan napredak i ne vidim razlog zašto u martu ne bi bilo i mnogo bolje.

Rukavina, Ivanović, Kolarov i Stojković bez pravih naslednika

Rukavina i Ivanović će u martu imati punih 36 godina, Kolarov 34,5,  Stojković 36,5, a njihovi naslednici još nisu definisani, brine li vas to?

- Brine me. Razmišljanje o državnom timu definisano je puno ranije: ono glasi da u reprezentaciji uvek treba da igraju najbolji. Godine nisu kriterijum. Apsolvirali smo priču o Kolarovu: ima 34 godine i u idealnom timu je Italije. Na poziciji koja je kompozicija ideja ili ubeđenja trenera Rome, njegov potencijal je dovelo do maksimuma. Ne priznajem puno godine. Ivanović je kapiten Zenita. Zenit je ubedljivo najbolji u Rusiji. Rukavina igra u ekipi koja nije top, ali je bila učesnik Lige Evrope, a on je pružao vrlo ubedljive igre. Stojković? Vrlo korektno brani! Pravi neke greške, ali kod golmana se svaka greška vidi za razliku od najisturenijih... Kad napadač promaši šansu, konstatuje se: „desi se“, kod golmana nema popravnog. Ne bih se osvrtao na godine nego na trenutnu mogućnost. Mi u martu moramo da imamo igrače koji će tog momenta da budu najspremniji.

Ima li Srbija snage i potencijala da za pet dana rezultatski popravi ono što je loše uradila u kvalifikacijama za EP?

- Fudbal je živa stvar i nikad sa sigurnošću ne može da se tvrdi da nešto može da se desi. Pokušavam da pozitivnu energiju prenesem na ekipu koju vodim i mislim da ovog momenta Srbija sa potencijalom i kvalitetom koji ima, može da se suprotstavi bilo kom kvalitetu kad su evropske reprezentacije u pitanju, posebno Norveškoj...

Da li biste nešto menjali u timu i taktici na vašoj premijernoj utakmici sa Portugalijom?

 - Ne verujem da bih menjao. Utakmica je jako dobro skautirana i sve potencijale i kvalitet koju je Portugalija imala, pokušali smo kroz način igre da svedemo na minimum. Portugalija je u tom trenutku bila silno motivisana, s druge strane, to je bilo moje prvo okupljanje sa igračima, možda je i to uticalo da ne budemo kompaktni, stabilniji u nekim momentima. Kad nam je pala koncentracija primili smo prvi gol koji je definisao celu utakmicu... Bio je posledica naše greške, nikako kvaliteta Portugalije. Mislim da smo jako dobro postavili igru, znali smo koliko Portugalija može, a istovremeno bili smo svesni naših potencijala i kvaliteta, kao i na koji način možemo da odgovorimo ekipi koja je i takmičarska i sa velikim brojem sjajnih pojedinaca.

Hoćemo li gledati Srbiju na Evropskom prvenstvu?

- Slagao bih sebe i ne bih bio iskren, ako ne bih priznao da sam optimista. Verujem da hoćemo, da ćemo biti skoncentrisani, i da s velikom dozom optimizma ulazimo u te dve utakmice.

Smena u Partizanu najteži trenutak

Kako se oseća trener kad pročita u medijima da ga smenjuju?

- Nije prijatno. Nikad nije prijatno kad te neko smeni, posebno ako ne znaš zbog čega... Danas je uobičajeno da te mediji menjaju... Zahvaljujući iskustvu, gledam danas to sa nekog odstojanja, ne tangira me posebno, jednostavno radim svoj posao najodgovornije...

Smenjeni ste ipak u Partizanu 2002. u trenutku kad to niko nije pominjao. Bili ste na trenerskom seminaru u Igalu, a Žarko Zečević, Nenad Bjeković i Ivan Ćurković su se upravo tad dogovorili s Lotarom Mateusom? Da li je to jedan od najtežih trenutaka u karijeri?

- To je definitivno najteži trenutak u karijeri. U junu sam bio prvak sa Partizanom, u jesenjem delu prvenstva imali smo 10 bodova više od Zvezde, a jednostavno sam morao da odem. Nisam istraživao zbog čega, ni kako... Toliko lepih godina i druženja sam doživeo s tim ljudima u Partizanu da sam jednostavno tog trenutka prihvatio teško, ali sam shvatio da je tako moralo da bude.

Kao da ste predodređeni za teška iskušenja: debi protiv Portugalije, baraž s Norveškom u Oslu, a na EP grupa sa Hrvatskom, Engleskom i Češkom...

- Kad se tako nešto desi, obično svi gledamo u tuđe dvorište i mislimo da je neki drugi protivnik lakši. Nije. Specifične su utakmice, posebno ove u baražu... Norvežani su u ekspanziji, treba to da preskočimo i ako to uspemo, sve ostalo će biti mnogo lakše.

Šta nedostaje reprezentaciji Srbije da bi bila uspešnija?

- Puno toga nedostaje... Mi treneri i u klubovima imamo običaj da kažemo da nam nedostaje vreme, a kamoli u reprezentaciji… Definitivno,  nedostaje mi vreme, kao i strpljenje svih onih koji prate rezultate, navijača Srbije.  Sa stručnog aspekta i potreba da definišemo način i stil igre gde će eventualno svi potencijali i kvaliteti pojedinaca doći do maksimuma. Za sve to potrebno je vreme. Ako to nije ova, pojaviće se neka druga generacija, ali prirodan faktor je vreme, zatim i strpljenje. Voleo bih kad bih svoje usko stručno razmišljanje preneo i na navijače koji ništa drugo ne priznaju osim rezultata. Slažem se sa njima: oni od nas očekuju, ali ništa preko noći ne može da se napravi.

Zašto Srbija nema bekove kakvi su nekad bili Ivanović, Rukavina, Kolarov, ranije Dragutinović, Mihajlović?

- Bilo je perioda kad smo imali zaista fantastične defanzivce. Sad smo u uslovno malom problemu... Naišao je period kad jednostavno nemamo toliko igrača s potencijalom najvišeg reprezentativnog i evropskog nivoa. Ne mislim da ne možemo da ih stvorimo. Kad kažem da nam je potrebno vreme, upravo to je deo ove priče.

Poštujem dve „svetinje“, igrača i kolegu trenera

Nije uobičajeno u Srbiji da treneri lepo govore o svojim kolegama, ali, „nedodirljivi“ Ljupko Petrović o vama uvek zbori u superlativu, kao i vi o njemu, u čemu je tajna vašeg odnosa?

- Ljupko je poseban kolega, mnogo ga poštujem i prilikom svakog javnog istupanja na seminarima, kad se pomene Ljupko Petrović, kažem da mi svi treneri moramo da ustanemo jer je čovek bio prvak Evrope. Drugi detalj je da ja imam posebnu priču kad su kolege u pitanju: imam dve svetinje – igrače, a druga su treneri. Nikad nisam ništa loše rekao ni o igraču, ni o treneru - kolegi. Ljupko Petrović, Miša Kosanović, takođe... bez obzira na dinamiku događaja i utakmice, uvek smo ostali prijatelji...

Zgrada se gradi od temelja, ako se fudbalski tim pravi od golmana, preko bekova, naša reprezentativna kuća prilično je nestabilna?

- Pitanje je malo provokativno i sarkastično. Jedan tim čine 23 igrača, 11 isturenih i ostali koji čekaju šansu. Potpuno podjednaku vrednost dajem igračima koji su na poziciji golmana i onima koji su egzekutori. Uz dužno poštovanje, svako od njih ima svoje statusno mesto u mom razmišljanju.

Zbog čega su golman Dmitrović i Nikola Maksimović toliko nesigurni u dresu reprezentacije, zašto Kostić ne igra kao u Ajntrahtu?

- Pitanje je interesantno i usko stručno. Da li kroz takmičenje u ligi koju igraju u pojedinim periodima kad imaju utakmice u ritmu sreda-nedelja, dolaze u reprezentaciju premoreni? Da li je to reakcija iz podsvesti? Ne kažem da je njihova želja, ali je možda momenat kad dolaze ovde „da odmore“, a imaju i sugestiju svojih trenera, direktora, predsednika da paze, što nama nikako ne ide u prilog jer treba da napravimo rezultat...

Možete li da nam ispunite jednu želju?

- Potrudiću se, zavisi kakva je...

Da Kolarova vratite na levog beka za mečeve s Norveškom?

- U ovom trenutku to ne mogu da obećam. Jednostavno, do marta ima još puno utakmica koje naši reprezentativci treba da odigraju. Kad je Kolarov u pitanju impresivno je to da on ima „dobre godine“, a igra maestralno. Najbolja potvrda njegovih igara u Romi jeste izbor u idealni tim Serije A. Kolarov na toj poziciji može puno da pruži...

Nekad ste bili „fudbalski otac“ Iviću, Iliću, Ćiriću, Vukiću, Tomiću, Nađu, Duljaju... Šta nedostaje Sergeju Milinković-Saviću da bi postao oslonac reprezentacije?

- Sergej vrlo interesantno gradi svoju karijeru. Pamtim ga jako dugo, još iz Vojvodini kad je ulazio kao mlad igrač, kasnije kao startera. Pokazivao je fantastičan talenat i videlo se da će biti ozbiljan igrač. Kroz način igre koji forsira trener Lacija, Sergej je deo tima bez kojeg rimski klub ne može. Ta kompozicija igre Rimljana razlikuje se od našeg načina igre. Prvo, zato što je kvalitet igrača Lacija fantastično ukomponovan. Mi imamo jedan drugi prepoznatljiv – naš način igre, a na pozicijama na kojima Sergej ostavlja najbolji utisak – igra jedan drugi sjajan igrač: Tadić. Treba da „pomirimo“ te dve priče i nađemo način da obojica daju maksimum kako bi reprezentacija profitirala i da napravimo tim gde detalji u igri koji nisu samo ofanzivni, već i defanzivni, moraju da pokriju neke druge segmente. Imamo i Ljajića, Gaćinovića, Kostića, Radonjića koji su blok iza najisturenijeg igrača...

Ogromno priznanje – mojih 50 reprezentativaca i trenera

Šta vam je draži podatak, da ste kao trener stvorili više od 50 reprezentativaca, ili da je preko 50 vaših igrača krenulo trenerskim putem?

- To je satisfakcija trenera. Napravio sam ozbiljan takmičarski rezultat i u Partizanu i u Šangdongu, deset puta sam bio trener godine. Ali, sama satisfakcija za rad je upravo to što su neki igrači koje sam - ne trenirao, nego uveo u tim, postali reprezentativci. To što je velika grupa igrača koje sam trenirao danas u trenerskom poslu, druga je satisfakcija i ne mogu da dam prednost rezultatu. Moguće da su zavoleli struku zbog mene, u pripremi i realizaciji treninga, utakmice...

Ko bi mogao da bude trenerski naslednik Ljubiše Tumbakovića u srpskom fudbalu, ne u reprezentaciji?

- Teško... Nikad nisam mogao da kažem ko je moj ljubimac. Ima puno igrača koje sam godinama kontrolisao, pazio, danas su mi prijatelji... Biće ih puno koji će me i prevazići... Teško je naravno prostorno to dostići jer tako kako je Partizan bio organizovan devedesetih godina sa stabilnom strategijom i jasno izraženim zahtevima, teško da neki od ovih klubova, pa ni Zvezda i Partizan, mogu da se postave. Partizan sa Nenadom, Zekom, Mirkom Marjanovićem, Svetom Kostadinovićem, Ćurkovićem, kad mlad, ambiciozan i vredan trener ima takvu podršku – može da napravi ozbiljan dugoročni rezultat. U srpskom fudbalu danas ne vidim prostor da neki klub može da napravi prostor nekom treneru da postigne toliko.

Sme li trener, selektor, da ima ljubimca u timu?

- Može da ima ljubimca, ali da se to ne vidi. Objektivnost treba da bude karakteristična crta svakog trenera.

Prebacili ste Radonjića na desnu stranu i kao da se preporodio, istina ponekad s potezom više...

- Radonjića znam iz dana kad je bio stariji kadet, zajedno sa Živkovićem i Pantićem, a ja direktor Partizana. Vlada Vermezović ih je pozvao, bili smo zajedno na pripremama na Tari i u Turskoj. Njegova motorička sposobnost i talentovanost je jednog momenta stavljena na skener, ali, nije postojao razlog da neko sumnja u njega. Na žalost to je ta tranzicija gde neko kao igrač fudbalski sazri u 16, 17, 18. godini, a neko malo kasnije. Radonjić je malo zakasnio i zato u pojedinim momentima pravi potez više, ide po neki put u neizvesnost. Međutim, na svakoj od  ovih šest utakmica koje sam vodio pokazao je kvalitet koji ga praktično preporučuje da bude deo bez kojeg jedan tim, u ovom slučaju reprezentacija, ne može. Ima sjajnu kompoziciju talentovanosti i motorike... Radonjić posle reprezentativnih utakmica ulazi u ritam zapaženih utakmica i u klubu i samo je pitanje vremena kad će definitivno da eksplodira i sazri kao fudbaler.

Videli smo u Litvaniji dva gola iz tri identične akcije: Ljajić – Radonjić – Mitrović. Nekada kod Antića, prepoznatljiv je bio ofanzivni aut Baneta Ivanovića na Žigića koji izvlači štopera na prvu stativu i temenom prosleđuje loptu na drugu... Da li ste smislili nešto što bi Norvežani mogli da „kupe“?

- Svako od nas trenera ima harizmu i svoje fudbalsko ubeđenje. Davno sam rekao da su bezgranične mogućnosti igre i da rezultat treba da dođe kao posledica igre. Jedan sam od trenera koji je pre 27-28 godina zagovarao pas. I danas mislim da preko igre i kreativnih sposobnosti igrača možemo da dođemo do rezultata. U situaciji kad nemamo kreativne igrače moramo da pribegavamo drugim detaljima, pomoćnim igrama, taktičkim stvarima. Pojedine kolege to primenjuju. U ovom momentu imamo toliko kreativnih „vic igrača“ da sve drugo može da bude samo podrška i dopuna kad je protivnik dobro pokrio. Mislim da su Ljajić, Tadić, Milinković-Savić, Maksimović, Milivojević, Lukić, toliko kreativni igrači da su dovoljni sebi da kroz igru dođemo do željenog.

Može li uopšte da se pravi taktika s toliko majstora s loptom kakvi su Tadić, Ljajić, Sergej, Milivojević, Matić...

- Zašto ne bi moglo. Da se vratimo na Portugaliju s toliko maestralnih fudbalera, pa može da se igra taktički. Pojedini igrači nemaju defanzivne karakteristike u nekom sistemu da bi eventualno odgovorili zahtevima. To je kompozicija ekipe u kojoj moramo da damo slobodu u igri igračima koji su orijentisani prema napred da bi lakše sprovodili svoje ideje. Moramo da budemo čvrsti pozadi sa jasno definisanim igračima koji u svakom momentu mogu da odgovore defanzivnim zadacima, a da ostali vezni igrači stoje bliže protivniku i da presing počinje od njih. Ovi u poslednjoj liniji moraju da budu brzi i eksplozivni da mogu da stignu ako izađu plitko...

Možemo li da očekujemo neko iznenađenje na spisku reprezentativaca za baraž?

- Teško. Grupa ljudi u stručnom štabu apsolutno ništa ne prepušta slučaju: gledamo, skautiramo 35 igrača koji su aktuelni za mart. Nema tu iznenađenja – fokusirani smo na igrače koji su tu. Eventualno iznenađenje može da bude neko ko je evidentiran, a nije bio u prvom planu, ali da ga forma u tom trenutku nametne.  Ne znamo šta će se desiti do marta, ko će koliko utakmica odigrati, ne daj bože neke povrede...

Siniša Mihajlović je od reprezentativaca tražio da pevaju himnu, da li ste vi imali posebne prohteve?

- U tom pravcu apsolutno ne. Njihovo pravo je da igraju za reprezentaciju. Ako je odan svojoj državi i oseća pripadnost, patriota je. Da li ja treba da ga teram da peva himnu? On to treba da oseti. Kad bude osetio, onda će nadgradnja na patriotizam prerasti možda u uslovno rečeno nacionalizam. Kad tako bude osećao svoju državu, možda će mu i učinak biti veći i svi ćemo da profitiramo.

Da li savez nekako može da napuni tribine Marakane u martu, makar na sve četiri da budu deca iz cele Srbije, to nam je definitivno najvažnija utakmica od Svetskog prvenstva u Rusiji do sledećih mondijalskih kvalifikacija?

- Nije dobro pitanje jer savez ne može verovatno, ali možemo mi našim igrama i rezultatom u Norveškoj. U velikoj meri to zavisi od igrača, struke i kad navijači prepoznaju šta se desilo u Norveškoj, ne vidim razlog da ne napune tribine pet dana kasnije na Marakani.

Pozivamo se na patriotizam, a na utakmici protiv Portugalije umesto da bodrimo Tadića, Ronaldu skandiramo “Mesi, Mesi”?

- Nisam tu prepoznao pripadnost našoj reprezentaciji. Ta atmosfera u velikoj meri otišla je u neku drugu stranu, više smo razmišljali o igračima Portugalije, posebno o Kristijanu Ronaldu i pokušali njega da neutrališemo navijanjem, a objektivno smo morali da budemo deo našeg fluida...

S obzirom na to da vaše ime u srpskom fudbalu puno vredi, možete li da pozovete narod na utakmicu baraža i da na njoj bodre svoje igrače, a ne da vređaju protivničke?

 - Trudim se da kroz svako javno istupanje približim narod reprezentaciji i da kroz odnos igrača prema državnom dresu, privolim navijače da budu uz nas. Istovremeno, da igrače približim narodu. Pored stručnog dela mog posla vezanog za ekipu, taktiku, igru, i to je moj posao.

Deluje li vam danas smešno to što su vas pre 20 godina kritikovali “da igra kratkih pasova nema prolaz u ozbiljnom fudbalu”, a Gvardiola je 15 godina kasnije upravo takvom igrom s Barselonom zaludeo svet?

- Nije pre 20, nego pre 27 godina. Leti vreme… To je moje fudbalsko ubeđenje. I kad sam rekao da su beskrajne mogućnosti igre, mislio sam da samo igrom možete da dođete do rezultata, a posledica igre i detalj, jeste taj pas. I danas kad gledam utakmicu, svako traži nešto posebno, a ja tražim potez, “duplu loptu”, dribling, pojedinca, gol...

Sedam titula i tri Kupa s Partizanom, od čega dve duple krune, dve titule i tri kupa u Kini sa Šandongom (jedna dupla kruna), četiri tv lige šampiona... Šta vam još nedostaje da biste zatvorili krug?

- To ste mi pripisali i onu Mateusovu, ona je sedma, a imam je samo do pola... Dobro, šest i po titula... Ništa mi ne nedostaje. Trenerski ideali kod nas vezani su za Zvezdu ili Partizan i reprezentaciju. Bio sam uspešan trener Partizana, znam da ne mogu da budem trener Zvezde, sad sam selektor... Nema dalje... Ima, naravno, da odvedem reprezentaciju na Evropsko prvenstvo, da pokušamo tamo nešto da napravimo, ali sve to je nadgradnja...

Obećavate li kafu u Glazgovu 16. juna? (Dan ranije: Češka – Srbija ako se plasiramo na EP)

- Biće mi zadovoljstvo. Na svoje izlaganje na Jubileju 100 godina fudbala u Srbiji, Čeferin, koji je bio jako temeljan i jasan s podrškom srpskom fudbalu, u završnoj besedi rekao je: “čekamo vas na Evropskom prvenstvu”. Ja ga ne bih razočarao. Glazgov je naša realnost – zaključio je Ljubiša Tumbaković.