Kažu, svaka ekipa na svetu bi morala da ima jednu Slađanu Pop-Lazić. Ova rečenica, posmatrana iz više uglova, je više nego istinita, jer posle svega što ova devojka pokazuje na terenu i van njega, bilo bi nepravedno reći nešto drugo.
Sjajna pivotmenka je na terenu među najborbenijim igračicama, njeno hvatanje lopte na crti je za najavne špice, dok su preciznost, istančan osećaj za gol i prostor, ono što svrstava Slađanu među najbolje pivotmene sveta. Tačnije, na Svetskom prvenstvu u Japanu, ona je to i bila, najbolji kružni napadač, sa samo tri promašaja na čitavom šampionatu.
Odbila Francuze
Pre četiri godine ste imali ponudu da obučete dres reprezentacije Francuske, odbili ste i ostali verni Srbiji?
– Imala sam pozive, nedostajalo mi je šest meseci da ispunim taj uslov, nisam igrala za Srbiju dve i po godine... Međutim, usledila je smena, na mesto selektora je stigla Dragica Đurić, koja me kontaktirala i ja sam došla, dileme više nije bilo, zaigrala sam za Srbiju već na prvom okupljanju.
Međutim, koliko god da je bitan šraf u reprezentaciji Srbije na terenu, ona je uvek zanimljiva, duhovita, iskrena i otvorena, pa je lako i ponela epitet najvažnije osobe u nacionalnom timu. One koju mora da ima svaka ekipa ako želi uspeh, a sa njom je to zagarantovano.
Na momente Slađana Pop-Lazić deluje povučeno, ali to je samo odraz njenog vaspitanja koje nosi iz kuće, odraz skromnosti i kulture, umeća da prihvati svakoga, da kritiku i nepravdu stoički podnese i ostane smirena i jaka bez obzira na prepreke.
Odrasli ste u patrijahalnoj porodici, gde se poštuju prave vrednosti, kako ste se opredelili za sport?
– Otac mi je sveštenik u okolini Ralje i tamo smo živeli. Tek kad sam bila treći razred doselili smo se u Beograd i moji roditelji su smatrali da je bolje da krenem da se bavim sportom, nego da provodim vreme na ulici u tako velikom gradu. U školi sam počela da igram, a onda je na jedan čas došla Mira Jasić i pozvala celo odeljenje na trening, a jedino sam ja ostala u rukometu.
Kako se proslavljaju praznici u porodici kakva je Pop-Lazić, gde su otac i deda sveštena lica?
– Odgajani smo u našem, srpskom duhu, crkva i običaji su se uvek poštovali. Novoj godini nismo davali preterano na značaju, jer je u vreme posta, pa se nije ni proslavljala. Imam dve starije sestre, Ivanu i Snežanu, i mi smo sa društvom slavile, dok u porodičnoj kući nije bilo dočeka. Božić je praznik koji smo proslavljali zajedno i to je nešto što volim.
Kako izgleda doček Badnje večeri i Božića?
– U užem krugu porodice, sa roditeljima, bakom i dekom, tetkama. Na Badnje veče se ide u crkvu na liturgiju, pali badnjak, unosi se potom u kuću gde nas čekaju baka i deka. Dok unosimo badnjak i slamu, nas tri sestre idemo iza njih i pijučemo kao pilići. Posle toga sledi molitva u kući, trpeza je naravno posna, kandilo se pali iznad ikone. Kad svane jutro odlazimo na liturgiju i prvi ko uđe u kuću je položajnik.
Kompletan tekst možete da pročitate u božićnom dvobroju Sportskog žurnala za 6. i 7. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
