Hasanefendić o savezu, "nečijem spisku", sitnim pokušajima malih ljudi, selektoru, Zorou...

Tačno je decenija prošla od kako je Sead Hasanefendić vodio Srbiju na Evropskom prvenstvu u Austriji. Ni tada Orlovi nisu prošli grupu, ali su za razliku od najnovijeg izdanja osvojili bod, protiv Islanda (29:29) i poraženi od Danske i domaćina Austrije, na kraju zauzeli 13. mesto.

Tako je iskusni stručnjak, ostvaren trener još u Jugoslaviji, u Bundesligi, kroz selektorovanje u Tunisu sa kojim je bio četvrti na svetu, samo pet godine pre avanture sa Srbijom, postao samo još jedan u nizu trenera koje smo „potrošili” i pre nego smo shvatili šta imamo.

Salve kritika su se obrušile tada na učinak reprezentacije, pa se Hasanefendić sam povukao.

Poznat po tome što mu ni jedno veliko takmičenje ne prolazi ispod njegovog radara, ako nije lično prisutan onda sve prati preko malih ekrana:

- Nisam na Evropskom prvenstvu, imam obaveza sa Ajzenahom, ali pratim sve – uzvraća Hasanefendić iz Nemačke.

Šta kažete na Srbiju, igru, učinak, plasman?

- Neke utakmice su mi se preklapale sa treninzima, ali sam gledao protiv Hrvatske. Svidelo mi se kako je Srbija izgledala veći deo utakmice. Bez obzira što Hrvatima nije rezultatski značila, kad su ti dueli u pitanju uvek ima naboja, želje da se pobedi. Neki igrači koje manje znam, koje nisam imao priliku da gledam, poput Mošića ili Crnoglavca, Sretenovića dobro su se predstavili. Neki igrači su nedostajali, što zbog povrede, što zbog stare boljke, neodazivanja reprezentaciji,  ali od onog što sam video nije da nema materijala...

Ipak, nisu osvojili ni boda?

- Treba strpljenja, pa gledajte jedna Rumunija ne može da „digne glavu” u nekim pretkvalifikacijama, kvalifikacijama od Grka, Kipra. Ispala je jedna Francuska koja je velesila rukometna, a Srbija je u situaciji da je mala...

Kad ste se prihvatali selektorske funkcije u Srbiji govorili ste da imamo fenomenalan igrački potencijal...

- Jesam i bili su to igrači koji su imali kapacitet za medalje i velike stvari. Nikog nije trebalo da se plaše, ali je i tad bilo bojkota reprezentacije, nisam imao ni vremena da sprovedem u delo sve što sam želeo, planirao.

Bili ste kad se sve sabere oko mesec dana sa ekipom računajući i Evropsko prvenstvo, jedino je još Vranješ bio kraće od Vas, na dve utakmice kvalifikacija na kojima je obezbedio plasman na veliko takmičenje....

- Jeste to bilo kratko, ali nisam došao nespreman, bez ideje. Naprotiv, imao sam plan da se polako s vremenom uvede kompletna ta generacija Šešuma, Nenadića, Prodanovića, potom generacija posle njih, sa Đorđićem, Nenadićem mlađim, posle njih sledeća, da se napravi neki miks tih momaka i to bi bio zamajac za dalje, a ne da se ide nazad. Ali, nije to do Seada ili nekog drugog selektora, to mora da bude plan federacije, rukometnog sveta, da se radi planski. Mislio sam o svemu, ali nisam imao vremena to da sprovedem. Nije to trebalo da bude nikakva revolucija, samo planski rad, nešto što sam uspeo četiri godine radeći u Tunisu koji je stigao do četvrtog mesta na svetu. Kad pogledate, mi na tom prvenstvu u Austriji smo imali samo jedno slabo poluvreme, a bili smo opterećeni povredama, bojkotom... Opet verovao sam da ćemo proći dalje, a nismo...

Sami ste se povukli?

- Lično sam bio razočaran, ne volim da budem poražen, ni sad sa Ajzenahom. Toliko niskih udaraca je bilo još u dolasku i za vreme tog mog boravka tu. Bilo je u Savezu ljudi koji su bili za mene i onih, ako ne protiv mene, ono za nekog drugog, raznoraznih grupa koje su uticale na igrače. Tako mi se Rajković nije pojavio na pripremama recimo, pa nekih relacija među igračima, gde je neko nekome kum, pa samim tim ako on nema tretman kakav se smatra da zaslužuje onda i ostali imaju otpor. Žao mi je što Srbija nema tu kulturu, toleranciju, uvažavanje, poštovanje sporta, da istrpi nekog. Pa, kad sam došao na predstavljanje, u Savezu su spremili spisak koji se razlikovao za dva, tri imena, za koja neko u Savezu ili javnost misli da treba da budu tu, u odnosu na spisak koji sam poslao mejlom. Insistirao sam, ipak, da se medijima podeli onaj pravi.

Zašto to niste domah javno rekli. Čovek, Vašeg autoriteta to može?

- Mislio sam da su to sitni pokušaji malih ljudi i da ne treba da trošim energiju i snagu na to. Da ću biti tu malo duže...

Ipak, niste?

- Velja Marjanović je bio jako korektan, poštujem ga izuzetno, ali i on je imao neke oponente. Uprkos tome, nekoliko puta je ponavljao, i hteo da idemo dalje, ali shvatio sam da Savez nije bio zreo i spreman za to iako sam ja bio spreman da se odreknem i ugovora, ne malog, u Gumersbahu i potpuno posvetim reprezentaciji. Nije bilo poverenja. Ti mi je sve pokazalo da ne mogu da ostvarim neke moje ideje...

Srbija je od 2006. do danas imala po selektora gotovo na godišnjem nivou, sa izuzetkom Cvetkovića i Vukovića?

- A, treba da bude biran za olimpijski ciklus. Ali znate, kako to biva, kad se ne očisti i ne zatvori jedna fioka, a otvara druga...

Šta nam je onda sad činiti?

- Teško je govoriti o tome. Ali, potrebna je sloga i organizacija na profesionalnom nivou, verovatno u samoj federaciji da se preispitaju ljudi. Niko nije bogom dan. Ne treba selektor da bude Zoro. Čitam kako mnogo stranih trenera hoće da vodi reprezentaciju, pa hoću i ja na ručak sa Hajdi Klum... Siguran sam da i u Srbiji trenutno ima, trenutno možda ne tako poznatih, ali sposobnih ljudi, koji znaju da rukovode, imaju ideje, glavu da razmišljaju, ima i igrača, nije da nema...Pa nek i iz mlađih kategorija iz jedne generacije izađe jedan, iz druge tri igrača, to već ogroman dobitak. Nije umesno da kritukujem bilo koga, jednostavno Srbija treba da ide kud i sav ostali svet, da se ponaša kao druge rukometne nacije – zaključuje Hasanefendić.