Profesionalni fudbaler dva i po meseca iza zatvorske brave?! Neobična sudbina 25-godišnjeg prvotimca Vojvodine Miodraga Gemovića, koji se prošlog leta kao novajlija iz pomenutih opravdanih razloga nešto kasnije stavio na raspolaganje šefu stručnog štaba Nenadu Lalatoviću.
– Da, bio sam na izdržavanju zatvorske kazne. Iskusio sam, eto, i to. Skupa cena. Znate kako se kaže: mladost–ludost.
Zbog čega ste bili u zatvoru?
– Zbog tuče. Imao sam tada 19, 20 godina i u obračunu šakama dečku sam slomio vilicu. Tražio je da me ne tuži odštetu od 10.000 evra koje tada nisam imao i morali smo na sud. Suđenje je potrajalo, prošlo je više od četiri godine i na kraju mi je izrečena zatvorska kazna. Na izdržavanju sam bio u Bogosavi.
Imate prilično iskustvo u tučama?
– Ma, junačio sam se. U tinejdžerskim godinama bio sam srčan, ni pred kim nisam ustuknuo. Makar da se preko puta našao i dvometraš.
Kakav skor imate u takvim obračunima?
– Sve sam ih rešio u svoju korist. Samo jednom se dogodilo da me rival prvi udari, a da ja nisam vratio.
Kako ste podneli zatvor?
– Nije mi bilo lako, ali izdržao sam nekako. U dve različite ćelije bio sam sa po devet zatvorenika. Svakakvih likova je tu bilo, počev od onih koji su izdržavali kaznu za ubistvo, pa nadalje. U jednom trenutku delio sam sobu sa trojicom ubica.
Kako su vas prihvatili kao fudbalera?
– U zatvoru, među osuđenicima, vladaju nekakva nepisana pravila. U svakoj sobi postoji zatvorenik koji ima glavnu ulogu. Za toga se tamo kaže kako taj „drži sobu“. On te prvog dana pred svima ispita šta si skrivio. Ako si sve iskreno ispričao i ako nije u pitanju neko grozno krivično delo, koje se tamo nikome ne prašta, onda je u redu. Inače, bio sam dobro prihvaćen, ali ne zato što sam fudbaler, već pre svega što sam se dobro ponašao i što su se osuđenici uverili da me zatvorske starešine i čuvari poštuju.
Kako izgleda režim života iza žice?
–Uh, to treba izdržati. Nije lako. Sve je, naravno, pod komandom pretpostavljenih, ruke na leđima, šetnja zatvorskim krugom od 7 do 7,30 časova... Okolo zid i žica, a gore samo nebo. Za vreme šetnje među zatvorenicma i nema glasne priče, eventualno tek šapat. Prvi dani, u kojima ništa nisam jeo, protekli su bez telefonskih kontakata sa spoljnim svetom, a posle je moglo da se telefonira iz govornice.
Nije vam neprijatno da javno pričate o svojoj zatvorskoj epizodi?
– Ne, zašto? To sam ja, to je deo mene. Velika životna lekcija. Nadam se, nikad više – stavlja Miodrag Gemović tačku na crnu epizodu iz svog života.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
