Veličković: Ljudi, ja jedva izdržim dva uzastopna meča

Nisu navijači Partizana, njih 16.531, euforično pozdravili Novicu Veličkovića, rekordera po broju odigranih utakmica u istoriji slavnog beogradskog kluba. Pozdravili su Novicu Veličkovića, dečaka koji je stegnutih zuba obukao crno-beli dres kao maloletan i potukao se sa jačima i namazanijima od sebe. Onda je on postao snažniji i lukaviji, postao lider, mnogo godina kasnije i kapiten. Na kraju i rekorder, za šta se dobije i prigodan poklon koji će u ušima Zemunca zauvek „puštati“ urlike sa tribina.

Ljudi kojima crno-belo leži na srcu opčinjeni su tim otelotvorenjem borbe. Konstantnim traženjem kontakta, bacanjem po terenu i po prvim redovima, strašću sa kojom ide na svakog rivala.

I tako od 2004. godine, od kada je debitovao za Partizan.

Radovao se Veličković sa megafonom u ruci posle velike pobede protiv Budućnosti kojom su crno-beli, pred rekordnim brojem gledalaca, vrlo verovatno obezbedili prednost domaćeg terena u plej-ofu. Ali, kada se sve stišalo, na naplatu je došlo skoro 15 godina na velikoj sceni.

U posebnom je programu rada Novica već godinama, u visokom intenzitetu igra dve vezane utakmice samo kada je to neophodno. A u poslednjih nedelju dana, odigrao ih je tri! Derbi – uvek posebna priča za Veličkovića – pa okršaj sa Virtusom u Bolonji i na kraju sudar sa Podgoričanima.

- Ljudi, ja jedva izdržim dva uzastopna meča – prekinuo je našu misao Veličković, svestan kuda vodi pitanje o tome kako se oseća. - Fizičko stanje mi je takvo da kad god je to moguće, stručni štab analizira da li može da me odmori. Ima perioda kada se osećam dobro, ali ima i onih dana kada stvarno ne mogu ni da treniram. Trudim se, pokušavam, ali mi je nekada zaista teško. Odigrati tri meča za mene je... U ponedeljak uveče je bio derbi, u utorak ujutru putovanje.

Čarter let za Bolonju je trebalo da bude olakšica za igrače Andree Trinkijerija. I jeste, ali Veličković gleda drugačije na putovanja.

- Meni je aerodrom najveći neprijatelj, zajedno sa avionom i autobusom. Svaki put kad zamislim neki veliki aerodrom, koliko imam da prošetam do nekog gejta, samo razmišljam gde mogu da stanem ili sednem. Prvo što radim kada stignem jeste hlađenje kolena.

Duboko je uzdahnuo kapiten Partizana, držeći poklon na kojem je pisalo „472+“ u znak broja utakmica koje je odigrao u crno-belom dresu. Simbolika.

- Kažem, još me drži ta emocija. Ovaj sport mi je dao mnogo toga, klub isto tako. Volim sve što nosi, na terenu me nešto vuče. Igraću dok budem mogao – tiho je procedio Veličković. - Da li je to blizu? Treba sve pažljivo sagledati. Iskusni sportisti mi kažu: „Igraj dokle možeš!“ Drugi mi kažu: „Moraćeš da se igraš i sa decom posle karijere!“ Tako da treba biti realan i videti šta sam sebi napravio sa kolenima. Problem svakako. Ali, košarka mi je mnogo dala.

Dao je i Veličković košarci i Partizanu. Toliko da mu je više od 16.500 ljudi dobio potvrdu da je u karijeri radio sve onako kako je trebalo.

- Za mene je ovo najveća čast koju sam mogao da zamislim. Prvo što sam svog kapitena (Božića) prestigao i za ovakav klub odigrao ovoliki broj utakmica. To je nešto posebno. Kada se uopšte pojavila ta priča o broju mečeva, u glavi mi je bila misao: „Daj da budem prvi!“ Toliko sam godina u klubu, toliko toga lošeg i dobrog preživeo, ali mi je uvek glava bila usmerena ka Partizanu. Hvala klubu na lepom gestu.

Pogledao je Novica dar koji je držao u ruci, potom i uramljenu sliku koja će krasiti dom četvoročlane porodice Veličković.

- Deca će imati šta da vide. I njihova mama kada trči polu-maratone uvek se trudimo da u kuću donesemo medalju, jer to njima znači. Svaki put naglasimo da će i tata imati priliku. Neki put ne uspemo, ali uvek je lepo. Evo, sada im nosim sliku i plaketu.

Deca Novice Veličkovića neće morati da gledaju tatina priznanja da bi znali kakav je igrač bio. Ispredaće se crno-bele bajke o njegovoj borbi - koja nije gotova.