VREMEPLOV - Lične drame reprezentativaca pre 21 godinu u večeri kad je počela NATO agresija: Nemi svedoci bombardovanja u borbi za istinu

Smrtovnica za svetski poredak, definisan krajem Drugog svetskog rata, ispisana tačno pre 21 godinu, nosi u sebi i dramatičnu sportsku priču. NATO bombarderi, mimo svetskog autoriteta, oličenog u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, u trenucima kad je Jeljcinova Rusija bila na kolenima, a Kina tek zametak ozbiljnog igrača u svetskim okvirima, preuzeli su ulogu vrhovnog suda.

Život je tog 24. marta 1999. u Srbiji počeo da mili. Pod teretom bombi, u neravnopravnoj borbi i vanrednom stanju, ni nalik aktuelnom, fudbal je našoj zemlji udahnuo nadu. Dok je Jugoslavija vapila za pomoći, na Kosmetu divljao rat, sportisti su preuzeli ulogu boraca za pravo na reč van granica SR Jugoslavije. Na slobodu mišljenja, koja se i u Miloševićevoj državi, tih meseci, plaćala glavom. Napadom na našu zemlju, NATO je stopirao i utakmicu Jugoslavije i Hrvatske, u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope 2000.

U jeku priprema za 27. mart i duel sa ljutim rivalom, najbolje jugoslovenske fudbalere u Beogradu je zatekla vest o definitivnoj najavi dugo odlagane akcije NATO pakta. Mnogi od njih, na različite načine, posvedočili su o početku još jedne mučne godine u srpskoj istoriji devedesetih godina prošlog veka. Tadašnje Vreme, u specijalnom izdanju, bavilo se posebno golgotom desetak jugoslovenskih reprezentativaca, na putu iz Beograda, preko Ciriha, Budimpešte, Beča, do konačnih odredišta u Madridu, Barseloni, Majorci, La Korunji, San Sebastijanu… Sve je pažljivo evidentirao Vladimir Stanković, sa lica mesta, iz Barselone.

– Reč je o smišljenoj strategiji NATO koji nas ubija malo po malo, želeći istovremeno da nam otme teritoriju. Na kraju ljudi počinju da razmišljaju o smrti, a ako je već tako, onda je bolje umreti ponosno. Ceo jugoslovenski narod saglasan je sa odlukom vlade da se ne popusti pred ucenama NATO. Branićemo naš ponos, našu zemlju i naše živote – poručio je Miroslav Đukić.

Vladimir Jugović je krenuo iz Beograda pola sata pre početka bombardovanja. Javio se najpre iz Novog Sada:

– Čoveče, gledao sam kako sevaju bombe i padaju negde vrlo blizu... Bilo je strašno, suze su same krenule.

Nešto kasnije prošao je granicu pešice i nastavio put ka Beču:

– Nikada neću zaboraviti ovu noć, noć u kojoj je napadnuta moja zemlja.

Darko Kovačević je išao u Kovin po ćerkicu Stelu i suprugu Danijelu, reporteri Radija “Ser” našli su ga u kolima:

– Vozim 180, nalazim se na 40 kilometara od mađarske granice - rekao je u prvom javljanju. – Nisam verovao da će do ovoga doći, još manje da će biti ovako strašno... Došao sam ovdeda igram za Jugoslaviju a evo šta se dogodilo...

Peđa Mijatović je sa Palića išao u Beograd po sina Luku i verenicu Anetu, krenuo je kasno iz Beograda i takođe na putu bio svedok bombardovanja Novog Sada.

– Bilo je strašno. Da nema Luke, ne bih se ni vraćao. Ostao bih ovde da podelim sudbinu sa mojim najbližima, kojima ne pada na pamet da odlaze iz Podgorice, i narodom – rekao je Mijatović iz Budimpešte.

Savo Milošević je stigao najpre u Barselonu i prespavao kod kuma Dragana Ćirića:

– Nije pravedno, nije pravedno – bilo je sve što je Savo želeo da kaže dodajući da su “njegovi dobro... zasad”.

Jovan Stanković, igrač Majorke, stigao je u Madrid u trenerci FSJ.

– Očajan sam, napali su moju zemlju, i to zato što brani svoju teritoriju - rekao je Stanković.

Miljan Miljanić je do duboko u noć, zajedno sa potpredsednikom FSJ Tomislavom Karadžićem, bio na Horgošu, dočekivao naše igrače i olakšavao prelazak granice. Ljubazno je odgovorio na poziv novinara iz Španije.

– Ova generacija doživela je sve antifudbalsko i antisportsko što je mogla da doživi. Ovo su najteži dani u mojoj dugoj karijeri, a nešto slično događa mi se već treći put, s tim što je sada sve još gore, jer je naša zemlja napadnuta. Bili smo isključeni iz Švedske 1992, usledile su sankcije, propustili smo dva velika takmičenja 1994. i 1996, ali smo se vratili i pokazali ko smo i šta smo. Sada nam se dešavaju slične stvari, prvo odlaganje meča sa Irskom, sada sa Hrvatskom u mnogo goroj situaciji. Ali, vratićemo se opet. Veliki su osuđeni da ponekad mnogo trpe – samouvereno je i u tim danima kazivao legendarni Miljan.

Vratio se na trenutak rivalstvu sa Hrvatima:

– Podsetiću vas na rat između Nikaragve i Hondurasa. Do rata je došlo zbog rata, a posle stotinu dana dogovorena je utakmica, i svih 400 kilometara autoputa kojom su stizali igrači, narod je posuo cvećem. To sam lično video, bio sam svedok na mestu događaja – saopštio je Zdravku Reiću u “Sportskim novostima”.

Utakmica na Zvezdinom stadionu odigrana je napokon 18. avgusta 1999, dva meseca pošto su bombe utihnule i rat stao Kumanovskim sporazumom.

Posle 2:2 u Zagrebu to nije bilo dovoljno za PE, a jugoslovenski reprezentativci, u međuvremenu, ojačani ulogama mirovnih ambasadora, prvi put stigli u tadašnju Jugoslaviju. U Beogradu ih je dočekalo 50.000 ljudi...