Beograd, mart 2020. Avion „Nikola Tesla” (Erbas A330), krcat medicinskim materijalom - darom Narodne Republike Kine, sleteo je na istoimeni aerodrom, dočekan državnim korom na čelu s predsedni-kom Aleksandrom Vučićem i vodnjikavim, emocijom prožetim pogledima miliona Srba, stacioniranih te večeri, u strogoj izolaciji, kraj TV ekrana.
Brdovita zemlja na nemirnom Balkanu i azijski džin, najmnogoljudniji na svetu, naročito sad - u doba pandemije koronavirusa, vezani su čeličnim prijateljstvom!
U tom dirljivom trenutku teško da je bilo starijeg navijača Partizana bez otključane „memoarske dvorane” - kraja „osamdesetih” prošlog veka i treperavog, kao plod sećanja na prve strance u Humskoj, izgovorenog: Điu i Liu!
Tokio, februar 1993. Prijateljska utakmica Gambe Osake i Daevu rojalsa, iz Južne Koreje. I...
- Zagrevajući se, odjednom, čujem: „Uške, Uške!” Ko me to čak ovde, upotrebljavajući „meko š”, zove, osvrnem se - glas iz protivničke, japanske ekipe. Kad... moj drug Điu - „igra” glas, čak i posle 27 godina, Nebojši Vučićeviću, neprevaziđenom dribleru i večitom ljubimcu Grobara.
I?
- Je..te, Điu?! Jedva smo, kao starteri, čekali da se završi to prvo poluvreme, da se na miru, siti, ispričamo.
Materijala, iz tih godinu i po zajedničkog igranja u Partizanu, kol'ko hoćeš?
- Điu, centarhalf, igrao je redovno, Liu, napadač, ulazio. Ne, nemojte da mislite da ni Liu nije bio dobar igrač, jeste, i te kako, međutim, konkurencija u Partizanovom špicu bila je paklena. Jednostavno, morao je šansu da čeka s klupe.
I, sad se naježite dok pričate o starim prijateljima?
- Kako da ne?! Družio sam se sa obojicom, dobri, pošteni momci. Specifični, kao vojnici, pouzdani, uvek si mogao da se osloniš na njih. Publika ih je obožavala, bili su, j..ga, atrakcija. Gde god smo išli, naročito na pripremama - na Zlatiboru i Tari, predstavljali su magnet, svi su hteli da se fotografišu s njima.
Na kom jeziku ste pričali: jesu li naučili bar nešto srpskog?
- Pričali smo na engleskom. Brzo su savlađivali srpski, prvo, šta bi drugo, da psuju. Znate i sami, tako ti je to kod nas. Tek posle, fudbalske termine. Ja, kineski? Neeee, više sam ja njima bio učitelj.
Vodili ste ih, kao stari beogradski šmeker, u provod?
- He, he... nekoliko puta izašli smo i uveče. Ako se to, uopšte, može nazvati - uveče. Bili su izuzetno disciplinovani: maksimalno do pola 10. U 15 do 10: na spavanje! Više su bili za dnevnu varijantu...
Gde su živeli u Beogradu?
- Imali su stan poviše stadiona, na Voždovcu, u Vojvode Stepe. Pre toga, bili su u hotelu. Sećam se, nekoliko puta sam ih vozio, posle - dobili su i neki automobil.
Jesu li osetili čari srpske kuhinje, ili, standardno, tamanili pirinač?
- Kad smo bili u karantinu, pred utakmice, jeli su kao i mi - meso. Nije u to vreme bilo toliko kineskih restorana, jedva nekoliko. Dva - tri puta dovodio sam ih i kod sebe kući na klopu.
Anegdota - sijaset?
- Vraćaju ti se Điu i Liu s pauze iz Kine i - imaju poklon za mene. Svila, 30 metara! Šta ću s tim, „mene baš boleo” za svilu?! Stavim u gepek i odem u kafić, kažem drugaru šta sam dobio, kad će ti on: „Znaš li koliko to vredi? ” A, svila, najbolja...
Znate li da je Điu sad selektor ženske reprezentacije Kine?
- Znam, čuo sam za to. Mislim da je čak i neko vojno lice, tako je bilo, bar, dok je bio ovde, u Partizanu. Ma, kod njih je sve kasarna, slušam od naših trenera što su radili u Kini, živi se u sportskim centrima.
Voleli biste opet da ih vidite?
- Naravno! Pogotovo sad kad je ovakva situacija... Eto, još jednom se potvrdilo: kineski narod ima veliko srce. Sve najbolje o njima... I, da znate, voleli su Điu i Liu i mene: bio sam specifičan, Kinezima ponekad i smešan. Uživali su gledajući kako driblam, posle sednemo u sobu, prepričavamo kako sam „bacao” bekove...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
