Drama srpskog trenera Aleksića u Uzbekistanu: Samo da dođem kući

- Hoću da stignem kući, u Kikindu! Ovde sam u karantinu, testiran i negativan je nalaz.

Mladi trener je savezni selektor ženske reprezentacije Uzbekistana. Do pre desetak dana uživao je u ljubaznosti domaćina, odličnim uslovima za rad, saradnjom koja se poželeti može.

A onda je stigla korona, sve je stalo i Kikinđanin je poželeo da se vrati u Srbiju. Nije mu tio pošlo za rukom i sada, suočen sa brojnim problemima sedi u Taškentu.

- U odnosu na ono što sam napisao na svom društvenom statusu ništa se nije promenilo. Zapravo novina je da nisu uspeli da me izbace iz stana. Niko me iz predstavnika naše države ovde ni jednom nije obratio povodom mog zahteva. Čuo sam da se prave neki spiskovi ali je problem ovde drugačiji – kaže Aleksić.

Suština je zapravo u malom broju Srba, tačnije dvojici koji su u Uzbekistanu. Pored Aleksića tu je Željko Raković iz Sremske Mitrovice.

- On je u gradu udaljenom dva sata od Taškenta. Poslala ga je srpska firma da tamo radi. Kad se i najavi avion za sat vremena njemu treba najmanje dva da stigne plus blokade jer je sve zatvoreno. Sad pokušavaju da  mu nađu neku dozvolu da uđe u Taškent pa da se zajedno snalazimo. Svi gradovi su izolovani, sve se zatvara.

Situacija je daleko od prijatne. Aleksić to potkrepljuje sledećim rečima:

- Ovde je panika, ljudi izbegavaju strance. Ako se neko u mom okruženju razboli, ja sam mrtav čovek. Noćas su mi bili ispred stana. Kompletan komšiluk je bio sa zahtevom da odmah napustim zgradu jer ću da ih zarazim. To je trajalo od pola dva do pet ujutru. Zabranili su mi da pričam mobilnim jer ih, navodno, uzrujavam. Jedva me je policija spasila. Objašnjavali su da treba da im je čast što je selektor reprezentacije njihov komšija. Ma ni da čuju, hteli su i njih da biju. Došli su i ljudi iz saveza i stvar se smirila. Potpuno sam šokiran, do juče su želeli da se slikamo, da popričamo, a sada vlada potpuna panika.

U taj stan je došao iz hotela kojeg je morao da napusti:

- Iz tri sam morao da izađem. Nema gostiju, neće niko da drži otvorenim objekat bez gostiju.

Molbe, zahtevi, predlozi su za sada bez odgovora.

- Rečeno nam je da dođemo do nekog evropskog grada pa će biti lakše. Kao pokupiće nas sa ostalim Srbima. Ljudi ne kapiraju da ne možemo nigde na taj način. Ambasador mi je rekao da će me Nemci deportovati nazad ako se tamo pojavim. Na letove za Moskvu mogu da računaju samo Rusi. Tražili su nam garancije da će isti dan kad stignemo u Moskvu doći naš avion po nas. Pa ko to može da garantuje. Posle dobijemo iz ambasade poruku da se obratimo kriznom štabu Uzbekistana. Valjda je logično da imam njihovu pomoć. Očajan sam.

I na kraju Aleksić kaže:

- Ostalo mi je samo da se molim Bogu i da dođem u Kikindu, da budem sa svojima.