Dača Ikodinović: U Istanbulu, gradu sa 15-16 miliona stanovnika, nema nikog na ulicama

Maja, još u punoj formi, igra za Vakifbanku. Dača, još od 2008. silom dobro poznatih prilika van bazena. To je neka druga priča.

Elem, kako se ovo dvoje super starova provode. Čuj provode, kako žive korona dane. Priča samo Dača. Prvo zato što je pričljiviji od Maje i drugo što ga nije bilo u našim medijima dugo. Bar ne sa nekim normalnim temama.

- Hoćete redom…Bolje odmah da kažem. Ljudi, nije ovo neozbiljno, naprotiv. Čuvajte i sebe ali čuvajte i živce, ne podležite psihozi koja se servira sa televizije. To me ubija kad gledam. Ma…- počinje Danilo Ikodinović, uvek bez dlake na jeziku.

U Istanbul je došao 15. marta ujutru. Situacija je bila sledeća:

- Pazite, Maja je tada još trenirala. Ali posle tri, četiri dana je prestala. Sve je stalo. Sada ? Živimo u stambenom kompleksu i tu svaki dan izađemo. Ona vežba, ne voli baš da trči, a ja stvarno istrčim pet do deset kilometara, treniram, šetam. Ubijemo tako dva sata napolju.

I onda?

- I onda kući… Nigde ne idemo, niko nam ne dolazi. Nema druženja, ne čačkamo đavola.Neko vreme su još radili manji restorani, a sada je i to zatvoreno, tržni centri su brzo stavili katanac. Kada idemo u ostale rad-nje čuvamo se, stavljamo maske, rukavice.

Ulice?

- Nećete verovati, ali u gradu od 15-16 miliona stanovnika sada nema nikoga na ulicama. Dobro, ružno je vreme i ne bi se mnogo izlazilo i onako. Kad bude bilo lepše sigurno je da će biti više šetača ali su Turci svesni situacije. Do sada sam uhvatio dva tri lepa dana i na šetalištima je bilo ljudi. Kapiram da je ozbiljno, ali ne znam da li bih izdržao atmosferu posebno sa medija u Beogradu. Zato mi je drago da smo ostali ovde, mada smo to rešili i pre nego što sam došao i pre nego što je ovo uhvatilo maha. Ostajemo dok sve ne prođe. A i kada bi hteo nazad nema kako. Nema više aviona. Ovde se dobro osećam i to je bio savet naših porodica...