Bosna pre 41 godinu osvojila Evropu, Ratko Radovanović: Mnogo vremena je prošlo, sećanja blede

Bosna iz Sarajeva, koja je odavno u zapećku košarkaških zbivanja u regionu Zapadnog Balkana kako razbijači SFRJ zovu taj prostor, bila je prvi jugoslovenski klub koji je osvojio Kup šampiona Evrope.

Osam godina ranije bila je u Drugoj ligi, a 1978. postala je šampion Jugoslavije i u debitanskoj sezoni u najjačem takmičenju Starog kontinenta u Grenoblu 5. aprila 1979. popela se na tron savladavši  u finalu Emerson iz Varezea, kojem je to bilo 10. uzastopno finale.

Trijumfovao je u pet. Od poraza od Bosne tim kojem je temelje postavio profesor Aleksandar Nikolić nikada se nije oporavio.

Kasnije, sredinom osamdesetih Cibona će dva puta osvojiti Kup šampiona, pa Jugoplastika tri puta uzastopno, da bi Partizan u nestvarnim okolnostima trijumfovao 1992.

I to je praktično bio kraj grandioznih uspeha klubova koji su dolazili iz najjače lige Evrope, zvane JUBA.

Bosnu su stvarali mnogi, ali se ipak izdvaja nekoliko imena, neponovljivi umetnik Mirza Delibašić, Ratko Radovanović, jedini živi osvajač olimpijskih igara, svetskog i evropskog šampionata, kao i Kupa šampiona, razorni strelac Žarko Varajić, nukleus tog tima Svetislav Pešić, veliki trener Bogdan Tanjević, a reprezentativci na velikim takmičenjima su bili i Anto Đogić, Predrag Benaček, Sabit Hadžić, Boro Vučević, Emir Mutapčić...

O tom vremenu smo razgovarali sa Ratkom Radovanovićem, po preseljenju iz Sarajeva Beograđaninom, koji od užičke Slobode kao direktor kluba pokušava da napravi klub za poštovanje, ne samo u Srbiji.

- Mnogo vremena je prošlo, sećanja blede - kaže Raša.

– Najviše pamtim da sam posle večere ledenu koka-kolu sasuo u grlo i oko ponoći sam dobio temperaturu 40. Lekar je celu noć probdeo pored mene, ujutru sam išao na infuziju, primao injekcije i nekako sam uspeo da odigram. Posle trijumfa nisam imao snage da se radujem, osećao sam se kao da je preko mene prešao brzi voz. Ali kad si mlad možeš sve da istrpiš, posledice stignu kad ostariš.

Doček je bio glamurozan...

- Mnogo čarter letova je bilo iz Sarajeva za Grenobl, osećali smo se kao da igramo kod kuće. Na povratku od aerodroma Butmir do Skenderije putem dugim devet kilometara prolazili smo kroz špalir ljudi. Na platou ispred dvorane čekalo nas je 10.000 ljudi, a unutra gradska elita, slavio se praznik grada, dan Sarajeva. Dočekani smo kao bogovi, Varajić je kao kapiten održao kraći govor da se zahvali...

U finalu je Varajić ubacio 45 poena, bez trojki, rekord ga je nadživeo i pitanje da li će ikada biti oboren.

- Neće siguran sam, jer se sada igra druga košarka. Najskuplji evrop-ski igrač Aleksej Šved ne može da izdrži 40 minuta, a mi najbolji u to vreme nismo izlazili iz igre. Kao sad je napornije, kao da mi nismo trenirali... I sadašnji treneri igrača vade kad ubaci dve trojke, zašto, ne znam. Sećam se da bi novine u Italiji pisale kad bi Dalipagić dao 30 poena da nije imao svoje veče, jer ih je navikao na 50. Slično i Oskar Šmit, takvih igrača više nema...