Zapis o najvećem „grobaru” Miši Tumbasu: Hvala ti za navijanje

Piše: Milorad Bjelogrlić

Problem nije u tome što se umire nego što za autentičnim nema zamene. A, ako je neko u Beogradu bio takav, onda je to on Miroslav Gajić, legendarni navijač Partizana daleko poznatiji kao Miša Tumbas.

O Miši i njegovom čemernom životu se malo zna. Došao je iz sveta nesrećnih ljudi kojem Bog nije dao ništa osim prodornog glasa i bezgranične ljubavi prema Partizanu. Sigurno je samo da ljude nije trovao mržnjom.

Kroz život je prošao ukletim putem između ljubavi i nerazumevanja, od euforije, pa do velikih ponižavanja i bojkota. Bio je u najmanju ruku neobično i do bola neprilagođeno dete, ali svakom drag, bez obira na klupsku pripadnost.

Čovek čiji je glas bio dublji od Rimskog bunara na Kalemegdanu. Kad on zagalami čuo bi ga ceo stadion ili Pionir.

Nije bio ni milimetar zao. Imao je stalnu potrebu da razveseli i igrače i navijače, posebno „crno-belih”, ali i protivničkih klubova.

Od užasno dosadnih utakmica, znao je da podigne atmosferu, da umesto na teren publika gleda njegovo navijanje. Uvek je bio toliko srećan da ga je bilo nemoguće poniziti.

Miša Tumbas se veselio pobedama Partizna i iznad granica normalnog radovanja. Da nije njega teško bi bilo utvrditi ka-ko se čovek od srca i zaistinski veseli.

Zbog ljubavi prema Partizanu nikada nije unapređivao svoj socijalni status. Voleo je iz duše, samo onako kako je i znao. Ima trenutaka kada i kameno srce postaje ranjivo.

Taj trenutak je bio u subotu kada nas je napustio Miša Tumbas najveći „grobar” u istoriji Partizana.

Mišo, spokoj ti duši i hvala ti za navijanje.