Dosledan sebi, gord i čvrst u stavu, Radomir Antić je uvek umeo da prepozna potencijal. Ljudska dobrota, dečačka znatiželja, trenerski dar, u Antarinoj hijerarhiji uvek su imali bitno mesto. Nezavisno od vremena, godina, dužine poznanstva...
Osetio je to najbolje na sebi Aleksandar Rogić. Imao je sreću da kao 27-godišnjak, neobično brzo, kao trener kadeta Rada, dobije Antićevu pozivnicu za saradnju u stručnom štabu državnog tima. Srbije!
– Imao sam čast da slušam Antićevo predavanje na DIF-u. Posle sjajnog govora, svim studentima ostavio je broj telefona i slobodu da ga pozovu u svakom trenutku. Tokom rada na Malti smogao sam snage da jednu od dilema rešim u konsultacijama sa Antićem. Prvi naš razgovor trajao je 45 minuta – prisetio se Rogić.
Bajka je počela. Ne iz reda Andersonovih, već životnih, sa dominantnom ulogom Radomira Antića.
– Upoznali smo se 2008. na Zlatiboru, posle EP u Austriji i Švajcarskoj. Razgovarali o treninzima, zapažanjima, domaćem fudbalu... Tačno dva meseca kasnije bio sam u Radomorovom stručnom štabu, na početku kvalifikacija za Mondijal u Južnoj Africi.
Naučio je Rogić, poslednjih 12 godina, mnogo, sazreo kao trener i čovek, neizmerno zahvalan najvećem učitelju. Pamtiće...
– Neviđenu studioznost, beskrompromisnu pravičnost, autoritet znanja čoveka struke, sa neviđenim osećajem za pravdu.
Antićeva kuća u Madridu - naša ambasada u Španiji
Lider po prirodi, Antić je iz ugla mladog učenika imao dva životna stu-ba.
– Fudbal i porodicu! Poštovao je tradicionalne vrednosti i umeo da nosi teret slave. Imao sam utisak da nikad ne može da se umori. Voleo je ljude i dobro je Boža Maljković primetio, njegova kuća u Madridu bila je naša ambasada u Španiji.
Uz praktično obrazloženje svake od tačaka.
– Jutro pred humanitarnu utakmicu „Asovi za decu“, maja 2016, imali smo sastanak na temu taktičke pripreme ekipe. Kao da je u pitanju Liga šampiona. Pratio je svaki moj meč u Estoniji i Poljskoj, nevezano za rivala. Detaljista i perfekcionista!
Pravičnost.
– Nije voleo nedobronamerne ljude. Imao je gard prema koristoljubljivima, bez obzira na ime i prezime. Uživao je u društvu istomišljenika sa velikom strašću. Naš posao crpi emocije, ali nikad se nije naljutio, čak ni povisio reč na mene. Osetio sam veliko poverenje, naš odnos kretao se na liniji otac-sin. Radomirovo poverenje tražilo je i moju veliku odgovornost.
Autoritet.
– Znao je i voleo znanje da prenese. A, kako drugačije objasniti čoveka spremnog da 24 sata dnevno priča i razmišlja o fudbalu. Zato na struku nikad nije dao. Pamtim reči: „Kad trener izgubi dostojanstvo, nema mu spasa“. Uoči meča Srbije sa Rumunijom, tada stručnjak u povoju Kosta Runjajić, danas šef stručnog štaba Pogona iz Šćećina, izrazio je želju da prati Antićev rad u reprezentaciji. Poslao je mejl i odmah dobio pozivnicu. Radomir je u njemu prepoznao ogroman potencijal, želju da uči.
Osećaj za pravdu.
– Umeo je da razdvoji žito od kukolja, insistirao na ideji da ljude niko ne može da prevari. Narod je osećao to i uživao u njegovim govorima, iskrenim emocijama, shvatanju sporta i takmičenja. Obraćao je pažnju na okom nevidljivog navijača, plenio harizmom i inteligencijom. I, što me posebno oduševljavalo, svakom igraču našao je mesto, izvlačio maksimum. Dobre strane razvijao je do perfekcije.
Uz zaključak i neizmernu zahvalnost:
– Hvala, Radomire, na 12 nezaboravnih godina!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
