Neodvojivi, skoro do sinonima, Užice i Sloboda i danas imaju status para satkanog od istog materijala. Grad na Đetinji, uporedo sa velikim piscima, glumcima, direktorima, fabričkim gigantima, zlatili su fudbal i fudbaleri.
Stasali na čuvenom užičkom stadionu, stotinak metara od plahovite Đetinje, retko koji je zaboravio Slobodu i Užičane. Ere se oko svega spore, pa i priča o najboljem ne bi mogla da stane u jedno ime, ili ne daj bože, nadimak. A, tek raspredanje o omiljenom ne bi imalo kraja. Na njihovu sreću.
Kako je voda promicala Đetinjom, tako su se i priče o Radomiru Antiću, Slobodi i Užicu, stapale u monolitnu celinu. Ne trpeći granice, u modernom svetskom selu, Rade je uvek i sa istom, dečački čistom, iskrenošću u svom gradu i klubu mladosti, definisao iskricu sreće. A međ` prijateljima iz momačkih dana budio bujicu emocija i bio razlog zadovoljstva.
– Užička Gradska kafana i zlatiborski Zlatni bor bili su naš letnji ritual. Radomir nas je subotom redovno zvao iz Španije, sat ispred podneva, pošto bi suprugu Veru odvezao do frizera. Čitao je novine, ispijao kafu i „zvao Užice“. U to vreme, nas desetak sedelo bi u jednoj od kafana i Rade je tražio da se svi javimo, uz horski glas: „Pozdravljamo te“. I tako svih ovih godina, do pre tri meseca – otkriva prvi među jednakima iz grupe Antićevih Užičana, Miško Nikolić.
Nijedan od njih nije mogao bez fudbala. Nikolić, kojeg Ere znaju kao Sajdžija, godinama je bio jedan od ključnih ljudi u Slobodi – kao finansijer, sponzor, donator, rukovodilac...
– Anta je bezbroj puta pomogao užičkom klubu. Sa zadovoljstvom! Jednom je poslao garnituru opreme iz Španije i dresove je na promociji, sa „ulogom“ manekena promovisao tada talentovani i tek stasali prvotimac Zoran Njeguš. Kao da mu je život već tada namenio novi susret sa Antarom, u Atletiku.
Gde ćeš više ove Srbe
Čuveni Hezus Hil, nekadašnji predsednik Atletika i gradonačelnik Marbelje, zavapio je samo pri jednom Antarinom transferu.
– Sećam se, otkrio nam je jednom Rade, da je uoči dolaska Milinka Pantića glasno primetio: „Gde ćeš više ove tvoje Srbe“. Brzo je stigao odgovor – Milinko je izrastao u zvezdu Atletika – prisetio se Nikolić.
Kako su se bližili letnji rastanci, tako je i Antićevo srce brže kucalo. Imao je običaj da kaže: „Idemo u Madrid kad Vera kaže“. Ruta je uvek bila ista, preko Ljubljane i Beča.
– Sećam se avgusta 2008, neobične nervoze u njegovom glasu. Krenuo je ka Španiji, prespavao u Ljubljani, kod Vukadina Lalovića, bivšeg saigrača iz Slobode i javio mi se iz Beča, pun sreće: „Ovde novi selektor Srbije“. Nisam verovao, niti se obradovao. Znao sam u kakvu avanturu ulazi. Brzo sam javio prijatelju iz Aviogeneksa vest, iako nisam verovao da je moguća. Odatle je krenula svetska ekluziva, koju ni gazda jedne televizije nije smeo odmah da objavi. Ej, Antić dolazi u Srbiju, u to je avgusta 2008. samo lud mogao da poveruje...
Rastanak sa FSS držao je u sebi. Bez želje da opterećuje prijatelje.
– Jednostavno, nije mogao da se pomiri kako je vođen savez. Vidno ga je to mučilo, iako na tu temu nismo ni pričali. Neobično za njega.
Užičko društvo, uz Antaru i Miška, Dogac, Ale, Lav Šuljaga, Fiola, Pero Pržulj, dr Cale Gluščević, odigralo je bezbroj kartaških partija na Zlatiboru. Razgovarali su o svemu i znali da je Antić, u fudbalskom svetu, posebno cenio Vujadina Boškova.
– Obožavao je da priča sa Vujketom. Antić je bukvalno pobegao iz Fenerbahčea, uz pomoć Boškova i u Pirotu dogovorio transfer u Saragosu. Iznenada. Vera, sa decom, Duškom i Anom, kasnije je otišla u Španiju. Vujke je promenio Antarin život!
A, kako posle svega, neobične ljubavi prema svom gradu i Srbiji, Anta nije vodio nijedan domaći klub? Miško Nikolić, posle 40-godišnjeg drugovanja, ima nedvosmislen zaključak:
– Nikad nije postojala takva opcija. Rade je rano otišao iz Jugoslavije, ime gradio u španskim velikanima, izdigao se na višu fudbalsku platformu. Znao je tačno put kojim gazi!
Antarinu stazu uvek su pratili aplauzi Užičana. Mnogi od njih dolazili su leti na Zlatibor u želji da ugrabe fotografiju sa slavim sugrađaninom. Zato ne čudi što je jedan od njih, iz reda počivših i najvernijih navijača Slobode, svojevremeno dopisnik Sportskih novosti, Novak Ristović, unuku Nemanji Nešiću ostavio dragocenu građu o ponosu Užica.
– Kao jedan od najmlađih članova Valokovog tima, Rade je debitovao 21. maja 1967. na gostovanju u Titovoj Mitrovici. Svega dve nedelje ranije, u Zvezdu su otišli Milovan Đorić i Miroslav Pavlović. Zlatno Slobodino doba, u vreme Gliša Kokore, budućeg Antarinog tasta, obeležila su tri uzastopna naslova jesenjeg prvaka Druge lige. Svaka sa Antićem u timu – faktografski konstatuje Nešić – gde čuda – danas jedan od najodgovornijih ljudi crveno-crnih sa Đetinje.
Posle tri pune sezone, 1970. kao lider Slobodinog tima, otisnuo se u Partizan. O ekipi Durkovića, Dogandžića, Jokića... mnogi su uveliko pričali. Antić je uvek nosio broj – 11.
Ljutnja zbog Zlatibora
Umeo je Antić i da se naljuti:
– Često nas je prekorevao što u Slobodi nismo umeli da iskoristimo blagodeti Zlatibora. Govorio je: „Imate ovde Zvezdu, Partizan, najbolje klubove na 20 kilometara i ne dovodite ih u Užice. Za koga čuvate teren, takve utakmice ljudi najviše vole“ – prisetio se Nikolić.
– Pričalo se da je već tada bio čovek principa. Atipičan i veran sebi. Rade nije voleo da menja društvo, okruženje, gradove i destinacije. Život je smestio u pet tačaka: na Zlatiboru, u Užicu, Beogradu, Marbelji i Madridu. Sa prijateljima za sva vremena. Ima li šta lepše?
Nešić harizmu besmrtnog Užičanina upoređuje sa Džajićevom:
– Nije krio da je fudbal najbolje spoznao u Engleskoj. Odatle je valjda nosio ideju o najpopularnijem planetarnom sportu kao sociološkom fenomenu. Čini mi se da je u Barseloni usadio i najbolje prepoznao dimenziju kluba od šireg društvenog značaja, simbolu Katalonije. Na tom, armiranom temelju, gradio je selektorski mandat, stekao status međ` Srbima omiljenog trenera, jačeg od navijačkih i svakojakih podela.
Užička čaršija i danas prepričava neke od anegdota gradske kaldrme, Antare i prijatelja. Sa jednim od njih, Dušanom Aćimovićem, čuvenim Fiolom, Nešić je često evocirao priče otrgnute od prašine zaborava.
– Pokojni Fiola često je Antića podsećao na leto `70, odlazak u Beograd, na potpis ugovora sa Partizanom. Navodno, prilikom prelaska Savskog mosta, Antara ga je pitao: „Jel` ovo more“. Autentičnost anegdote Rade nikad nije priznao. A, nije se ljutio. Baš ni kad je Fiola rašio džepove na novom odelu, poklonu od Antića, ubeđen da je Vera u njih ubacila i po koju stotinu maraka na poklon... Čuvaćemo priče, još jedan dokaz Antićeve veličine i magije – obećao je Nešić.
I tako ukrug, dok fudbalsko Užice polako nestaje pred očima njegovih stvaralaca. Antara barem ponovo može da sluša Fioline anegdote i u društvu Pavike i Durkovića pozira pred Kojadinovim fotoaparatom, bez blica, usput čuje po koji savet starog Vujketa. Uz novinske zapise Mikoša i Cola. Međ` nebeskim anđelima ponavljajući refren dobro poznate pesme: „Ko s Đetinje napije se vode, taj iz Užica ne zna da ode“.
I neizbežan autorski potpis: „Lepi, moj!“
Besplatni paketi klekovače u Madridu
Antić je voleo komplet lepinju i – klekovaču. Otkriva to Miško Nikolić:
– Poslao sam bezbroj paketa čuvene bajinobaštanske kleke u Madrid. Imao sam privilegiju da španske pošiljke budu na listi prioriteta. I nijedna nije naplaćena – BB klekovača, uz posebnu poruku „za našeg selektora“ otpremana je sa posebnim zadovoljstvom proizvođača!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
