U mlađim selekcijama nije redak, međutim, slučaj da dva rođena brata brane boje istog seniorskog tima i nije tako čest. Još ako je reč o dvojici standardnih igrača, što svakako jesu Filip (19) i Nemanja Gajić (18) u mokroluškoj Crvenoj zvezdi, članu Srpske lige - grupa „Beograd”, eto i povoda za razgovor.
- Iako sam godinu stariji, pre 11 godina smo zajedno počeli da treniramo u BSK-u iz Borče. Tata je, jednostavno, video u nama ljubav prema fudbalu, koju nam je kao nekadašnji igrač i prenosio. Od malena smo obojica uživali da gledamo Ronaldinja na delu, a pikali smo i kad god možemo ispred zgrade u Padinskoj Skeli – počeo je priču Filip.
Do razdvajanja je moralo doći, ali je bilo samo delimično.
- U početku smo obojica bili u istoj selekciji, da bismo se posle šest meseci odvojili po godištima. Ostali smo tu do 2012, pa obojica prešli u OFK Beograd. Ja sam dobio poziv od Đorđa Serpaka, kojem sam zahvalan, a brat je želeo da se pridruži. Na Karaburmi smo bili tri godine, pa se na godinu dana vratili u Borču. Pre godinu dana, ja sam otišao u Dinamo iz Pančeva, a brat se vratio među romantičare.
Konačno...
- Sad smo ponovo zajedno, prvi put kao seniori, u Crvenoj zvezdi iz Malog Mokrog Luga. Obojica smo već nekoliko godina individualno radili sa Zvezdinim šefom struke, Stanislavom Zvezdićem, tako da nismo imali dilemu kad nas je pozvao. I sve smo podredili fudbalu. Zbog njega sam vanredno završio četvrtu go-dinu u Drugoj ekonomskoj školi, dok Nemanja sad na isti način privodi kraju Sedmu gimnaziju.
Sve vreme veza između braće bila je neraskidiva. Uticaj – veliki.
- Kad god jednom od nas nešto zatreba, drugi je tu. Uvek smo menjali savete i bodrili jedan drugog. Nismo samo braća, nego i najbolji drugovi. Znam koliko mi znači samo kad mi Nemanja u teškoj situaciji kaže „Ajde Fićo, digni glavu”. Lakše se osećam, jer znam da ga imam uz sebe i da sam tu za njega.
Nema čak mnogo ni bratskog rivalstva.
- Postoji možda samo kad smo na treningu, pa se takmičimo ko će više puta da pogodi u metu. U suštini gledamo samo na zajednički uspeh i ne upoređujemo se mnogo. Uostalom, nisu nam iste ni karakteristike, pa ni uloge. On je bolji vezni, a ja štoper.
Kako je i sam Zvezdić skretao pažnju, Gajići su u jesenjoj sezoni bili neizostavni u timu.
- I brat i ja smo zadovoljni u lugu. Sjajno je raditi sa Zvezdićem i pomoćnim trenerom Darkom Dimitrijevićem. Odlični su treninzi i trudimo se da se pokažemo u što boljem svetlu. Obojici je fudbal sve, do te mere da kad nema treninga, sami odemo da radimo.
Zaljubljenost u „bubamaru”, iz svog ugla, ne krije ni Nemanja:
- Brat i ja smo oduvek želeli da krenemo na fudbal. Nagovarali smo tatu dok nam jednog dana nije rekao da ćemo i početi da treniramo. Nismo mogli da dočekamo. Krenuli smo zajedno sa još jednim drugarom, Lukom Gojkovićem, koji je i sad u Borči.
Mama nije mogla da gleda
Gajići nisu propustili priliku da apostrofiraju značaj koji je, pored oca, imala i majka.
- Dugo nije mogla da gleda utakmice, kaže da je njoj to pregrubo i da je boli kad joj neko udari dete, pogotovo jer sam na poziciji štopera. Vremenom je i ona zavolela fudbal. Često nas je i vodila na treninge, kad je tata radio. Zaista, ništa bez podrške roditelja – dodao je Filip.
Uprkos razlici u godinama, Nemanja je izričit.
- Nema u fudbalu „mlađi, stariji”. Pomaže brat meni, ali i ja njemu. Uglavnom su to drugarski saveti i podrška, poneka kritika, zajedničko traženje rešenja kad ne ide... Filip čak ume da bude i dosadan – uz osmeh će mlađi brat. – Njemu stalno treba moje mišljenje. Više on mene ispituje nego ja njega. Ne znam zašto je tako, ali mu rado izađem u susret.
Veliki momenat Filipove podrške Nemanji, mogao je da se oseti u trenutku selidbe prelaska na Karaburmu.
- Tamo je otišao na poziv, a ja zbog njega krenuo istim putem. Naravno, morao sam prvo da se dokažem, ipak je OFK Beograd veliko ime. Za plavo-bele sam odigrao i najdražu utakmicu, noseći kapitensku traku koju mi je dao trener Branko Čavić. Meč je bio u Bugarskoj, na pripremama, gde smo savladali Ludogorec 3:2.
Zanimljivo...
- Po dolasku u mokrolušku Zvezdu, debitovao sam baš protiv OFK Beograda. Bila je to slatka slučajnost i poseban osećaj, igrati na onakvom stadionu...
Naišao je niz sjajnih partija, koji će uskoro da se nastavi.
- Imamo mladu ekipu, jesen smo završili na 13. mestu i verujem da smo jači. Dobro smo se spremili, možda budemo i najveće iznenađenje. A, lično, imam velike ambicije. I ja i brat daćemo sve od sebe da budemo u što većem klubu. Lepo nam je što smo sad zajedno, ali ćemo biti srećni i ako nas put odvede na različite, a poznate fudbalske adrese – zaključio je Nemanja.
Na terenu, Filip je kao kvalitete izdvojio skok i borbenost. Uz to, visok je 188 centimetara.
- Pomažemo jedan drugom. Uvek je ispred mene, što mi se dopada, a ako protivnik i ne daj bože prođe, tu sam da mu čuvam leđa.
Baš poput brata, Nemanja smatra svoju poziciju defanzivnog veziste idealnom.
- Mogu mnogo da trčim, imam veliki kapacitet pluća i jak sam na lopti. Povukao sam i borbenost na brata, koji mi definitivno uliva dodatno poverenje.
Pobeda i remi protiv večitih
Filip je nedavno postigao sjajan gol u prijateljskoj utakmici sa Novim Beogradom. Primio je loptu na grudi i udarcem van 16 metara pogodio mrežu. Pamtiće ga neko vreme, baš kao i omiljene utakmice:
- Sjajno mi je bilo u Dinamu iz Pančeva, kad smo pobedili Partizan i igrali nerešeno sa Crvenom zvezdom. Divni, mečevi za pamćenje.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
