Dan 29, od prvih i testovima potvrđenih koronavirusnih simptoma. Dan četvrti u domu svom, među najvoljenima s verodostojnom otpusnom listom optimistične epidemiološko-infektivne dijagnoze. Izlečen, narodski rečeno.
Stoga, jednom od reprezentativnijih napadača Partizana i pet sezona prvom strelcu Standarda iz Liježa Zvonku Vargi prvo postavljamo uobičajeno pitanje: kako ste, na koje sledi i očekivani veseli odgovor:
- Ne pitajte, kao u bajci – s olakšanjem u glasu veli, Varga. – Teško opisiv je osećaj posle doživljenog i 15 dana u bolnici opet spavati na svom jastuku, popiti kafu posle ručka... da ne pričam nesmetano disati punim plućima, ponovo biti sa suprugom i sinom.
Dramskom pauzom, čini se, dodatno je birao reči:
- Krcatu Autokomandu od automobila i od ljudi s nevericom sam posmatrao prilikom povratka iz bolnice. Sugrađanima sam se čudio što su bez maske i rukavica zbijeno stajali ispred pekare i čekali nekakvo pecivo na samo nekoliko stotina metara od Kliničkog centra Srbije i KBC „Dr Dragiša Mišović“ - mesta gde se dešavaju ljudske drame i nesreće. Nestvarno i nepojmljivo, zaista.
Supruga se energično usprotivila, a hteo je da spusti bočno staklo na vratima automobila i grlato pridikuje. S podebelim razlogom, njemu znanim i razumljivim. Nama...
- Ljudi očito nisu svesni dešavanja, u bliskom okruženju – temperamentno uverava. – Nerealno precenjuju sopstvene mogućnosti, istovremeno potcenjuju pandemiju. Tako sam i ja, otud umalo nisam zakasnio s reakcijom i odlaskom u bolnicu. Izboriću se s povišenom telesnom temperaturom (37,5) i suvim kašljem, mislio sam, kao bivši sportista i aktivan rekreativac. Jedanaestog dana, kad je poprilično steglo u grudima, a temperatura značajno porasla (38,3), telo sve više bilo malaksalo, otišao sam u Pasterovu ulicu na pregled. I, nakon ustanovljene upale pluća, primljen u Infektivnu kliniku.
Snažno telo i jaka glava, ne poriče, izborili su se s pneumonijom. Džaba bi bilo, tvrdi, bez profesionalnosti i požrtvovanosti medicinskog osoblja.
- Zadivljen sam heroizmom lekara, medicinskih sestara, higijeničarki... i nesebičnom posvećenošću svakom bolesniku, verujte na reč - dvadesetčetvorosatnom! Aplauzi u 20 časova jesu divna stvar, ali decimalna nula u poređenju šta čine za zdravlje naše. Njima se klanjam svakog dana... Kad sve bude prošlo, nadam se, biće adekvatnije nagrađeni za do-bročinstva na prvoj liniji opake nam zaraze. Nisam demagog, politikant... samo svedok zbivanja u kovid bolnici, očevidac junačke borbe za tuđe živote. A, svega sam se nagledao... od besomučne pomame za vazduhom preko danonoćnog zapomaganja i zbog neprihvatanja trenutnog stanja nervnog sloma mnogo mlađeg od mene, do gašenja... divnih ljudi, žene i muškaraca u mojoj sobi. Pakao...
Dubok uzdah... umesto saučešća porodicama. Bez kašlja, kao prvi i ključni znak potpunog izlečenja.
- Ne daj bože, nikome. Ne... Iskoristio bih priliku, ne zamerite, zahvalio se drugom i petom odeljenju pulmologije. Cimeru Srđanu Ćulibrku poželeo otpusnu listu, koliko danas. Videli se nismo od četvrtka, a već mi nedostaje...
Savet, kao opomena i nauk:
- Verujte... bolje je i tri meseca u stanu, nego tri minuta u bolnici! Budimo odgovorni, ostanimo kod kuće... Ali, stvarno!
Preživljeno u Klinici za pulmologiju nije uporedivo s nijednom nevoljom u igračkoj karijeri, u životu.
- Svojevremeno sam operisao ligamente kolena, zadnju ložu i pet puta lomljen nos. Ali, ovo... Razlika je u dužni trajanja, kontinuitetu. Svaki sat je bio kao dan... i, tako tri nedelje. Da ne pričam o iščekivanjima vizite, rezultata krvi, rentgena, EKG-a, saturacije kiseonika... Čudo!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
