ISPOVEST OGNjENA JARAMAZA - Nisam gubio veru ni kada su pominjali da možda neću moći više da igram košarku

Ovo je priča o Ognjenu Jaramazu!

Leta 2017, Njujork Niksi birali su ga kao 58. pika na draftu, posle čega je – pravo sa turnira u Torinu – otišao u SAD, gde je igrao Letnju ligu. I nije igrao loše. Naprotiv. Ali, onda se u trenutku sve okrenulo. Bio je u Nju Orleansu kada je osetio tegobe. Uskoro je završio u bolnici, sa dijagnozom – plućna embolija. Jedna, pa druga operacija. Višemesečna pauza. Ali i povratak!

Jaramaz se, pak, vratio godinu dana dalje u prošlost.

- Ja vezujem period od 2016. do 2018. Jer, leta 2016, sam polomio nogu, pa se vratio, imao sjajnu sezonu u Megi, tada smo osvojili Kup Koraća. Sledeće godine se desio problem sa plućnom embolijom u SAD, novi prekid, pa onda novi povratak posle nekoliko meseci. Samo to što sam ponovo bio na terenu bio je veliki uspeh. A onda se desio taj lom šake... To nije bila neka preterano teška povreda, ali kada se pogleda cela istorija... – i sada mu se oteo uzdah. 

Tu dolazi onaj deo o „umoru“.

- Nikad nisam gubio veru! Ni u najtežim trenucima, ni onda kada su čak pominjali i da možda neću moći više da igram košarku. Prihvatio sam to. Bio sam siguran da sam sposoban da radim i nešto drugo. Zaista nikada nisam prestao da verujem da bih mogao da ostvarim svoje ambicije. I to me je vuklo.

Ali...

- Da sam se umorio u nekoliko navrata, jesam! Posebno me pogodio taj lom šake u Megi, posle svega. Tada sam stvarno pomislio da ne znam da li ću moći opet da prolazim kroz sve isto. Opet ispočetka. Međutim u prirodi čoveka je da nastavi da se bori. Bukvalno su me vera i motivacija vukle napred. Sad možemo da pričamo o tome da se sve prevaziđe i kako te okolnosti oblikuju čoveka.

A kao najvažnije istakao da je sve vreme išao korak napred.

- Ne znam da li se sećate, kada smo pričali u Areni, posle Cedevite, rekao sam da imam osećaj da sam uvek išao napred. Koliko god to bilo sporo i koliko god to sitni koraci bili, išao sam napred. Nisam stajao u mestu.

Kad smo već kod Cedevite, i ta utakmica je pokazala da je tim „sitnim koracima“ izrastao u jednog od najboljih igrača Partizana. Onog koji rešava. Koji traži loptu na manje od sekunde pre kraja i pogađa trojku. Za pobedu! Koji veže sadam poena u produžetku finala Kupa Koraća protiv večitog rivala. Trasira svom timu put do trofeja. Možda to ima veze sa onim delom o „mentalnoj čvrstini“.

- Ako pričamo o tim konkretnim situacijama, kada sam preuzimao odgovornost, recimo da bih mogao da kažem da je sve povezano sa tim što sam prošao. Moralo je da ostavi nekog traga – dodao je Jaramaz. 

Zato je sada tu gde jeste. I zadovoljan je!

- Ne bih rekao da sam išao očekivanim putem. Ali sam prezadovoljan gde sam stigao.

A taj „neočekivani put“ vodio ga je iz Mege u Megu, pa u Burgos, dok ga na kraju nije doveo u Partizan.

Sada „trči”. I bukvalno i figurativno. 

- Imam utisak da je napredak sad malo brži. Za ovih godinu dana napravio sam mnogo u Partizanu. Od trenutka kada sam došao, zbog osećaja koji sam imao kad sam na terenu, pa do ove pauze, primećujem kod sebe napredak. I zaista mislim da je Partizan mnogo doprineo u tome.