Bojan Bilbija (34), kapiten Vojvodine iz Bačkog Gradišta, člana Vojvođanske lige „Sever”, dane odvojenosti od terena, provodi sa suprugom Tanjom i sinovima Lazarom i Stefanom.
Radni dan počinje u ranim jutarnjim časovima, zaposlen je kao policijski službenik, pa kroz prizmu profesije apeluje da je neophodna društvena odgovornost i disciplina, tokom vanrednog stanja.
- Od nas zavisi koliko će ova situacija da traje. Ukoliko budemo poštovali preporuke lekara, brže i lakše ćemo da prebrodimo borbu sa nevidljivim protivnikom. Neobično mi je da u ovom periodu godine nemam fudbalskih obaveza, ali na raspolaganju je više vremena za porodicu. Redovno obavljam i poslove oko kuće, sa dolaskom proleća, mnogo je aktivnosti na uređivanju dvorišta, gde mogu i da treniram, održavajući formu, koliko je to moguće u ovim uslovima – kaže Bojan Bilbija, štoper Vojvodine.
Kum Danijel na golu
Na svakom koraku je poštovan, kao oličenje ljudskih kvaliteta i vojničke discipline. Shodno svojim karakteristikama, birao je i kuma, a sa Danijelom Vojnovićem, ujedno golmanom Vojvodine, poznaje se od dečačkih dana:
- Zajedno smo pregrmeli mnogo toga u životu, uvek smo se držali zajedno i zato nije bilo nepremostivih prepreka. Neretko se dešavalo da kum bude na golu, a ja ispred njega, u odbrambenoj liniji – kaže Bilbija.
Karijeru je počeo sa sedam godina u Mladosti iz Radičevića, a ljubav prema fudbalu nasledio je od oca.
- Sa njim sam išao na utakmice, gledao treninge, pa je bilo neminovno da nastavim istim putem, iako je u porodici bilo i rukometaša. Do 2000. godine bio sam u matičnom klubu, a tokom srednjoškolskih dana u Bečeju, nametnulo se da zaigram u mlađim kategorijama tadašnjeg drugoligaša sa Tise. Mečevi u Kadetskoj ligi Vojvodine sa renomiranim protivnicima, poput novosadske Vojvodine i ugašenog Proletera, predstavljali su dragoceno iskustvo za dalji tok karijere.
Tri godine kasnije, priključen je prvom timu Bečeja, uz pozajmice Jedinstvu (Novi Bečej) i matičnoj Mladosti. Disao je punim plućima, nije mu bio problem da vikendom igra dve utakmice.
- Dešavalo se da subotom igram za kadete Bečeja, a dan kasnije seniorske mečeve, sa dvojnom registracijom. Strpljivo sam čekao šansu da odigram prvu zvaničnu utakmicu. Bilo je to u meču Bečejaca sa Radnički Jugopetrolom (2:3), kada sam sa nepunih 18 godina dobio priliku u drugom poluvremenu. Kraj Tise sam ostao do 2008. godine i posle ispadanja među srpskoligaše odlučio sam da krenem dalje.
Srce ga je vuklo u Radičević, zadržao se šest meseci, a zatim je imao dve epizode u Bačkoj iz Mola. U biografiju je upisao i ulazak u viši rang sa srbobranskim Elanom. Tokom zime 2017. godine, obukao je dres Vojvodine, čiji je danas kapiten, preskočivši dva ranga sa Gradištancima. U minulom periodu, samo na jednoj zvaničnoj utakmici bio je među rezervistima, preostale je odigrao u punoj minutaži i to je podatak za poštovanje.
- Lepo je u Vojvodini, predsednik Goran Kudrić i sekretar Radomir Raković, sa saradnicima, imaju zacrtan kurs i poštuju reč. Zahvaljujući razumevanju starešina uspevam da uskladim obaveze na radnom mestu sa treninzima i utakmicama. Ključna je podrška supruge Tanje, dok osmesi sinova Lazara i Stefana, po povratku u porodični dom, obnove energiju potrošenu na radnom mestu i zelenom tepihu.
Vojvodina je pozicionirana u zlatnoj sredini „Severa”, a kapiten žali zbog proletos propuštene prilike da se preko srpskoligaša Bratstva 1946 izvadi viza za finale Kupa FS Vojvodine.
- Vodili smo 1:0, a Prigrevičani su iskoristili igraša više i izjednačili u finišu. Bili smo svesni da su penali lutrija, sreća je bila na strani favorita, pa su gosti prošli u finalni krug. Zaslužili smo istorijski uspeh, ali kockice se nisu poklopile. Verujem da će nam se to vratiti i da ćemo biti u prilici da u skorije vreme obradujemo navijače, naviknute na uspehe – naglasio je Bojan Bilbija, bez izostanka u dosadašnjem delu sezone, sa 1.530 minuta provedenih na terenu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
