Za Žurnal piše Olivera Jevtić: Medalje svima na kraju maratona

Piše: Olivera Jevtić

Neće ove godine biti Olimpijskih igara u Tokiju, ali se održava najveći od svih njegovih simbola – svojevrsni koronavirus maraton.

S obzirom da sam samo kroz trke na 42,195 kilometara obišla našu prelepu planetu Zemlju, ne mogu da ne primetim velike sličnosti između onoga što mi je činilo život do 14. marta i onoga što je usledilo posle tog datuma.

Mnogi će odmah razumeti na šta ciljam. Međutim, ima sigurno i onih koji će se upitati kako sam mogla da nađem zajednički imenitelj trkama koje donose zdravlje i pandemiji, čije je ishodište nažalost ponekad i smrt. Zbog ovih drugih reći ću - zahtevaju isti odnos prema njima.

Stari dobri sport nauči te da se ne bojiš rivala. Zar po legendi nije prvi maratonac, Filipides, preminuo posle napora? Zašto bismo se bojali trke na 42,194 kilometara?
Znaš da samo upornošću možeš da pobediš.

Obavila sam izvanredno uspešne pripreme u Keniji. Kada je trebalo da startujem na Prvenstvu Balkana u polumaratonu, pobedim kao mnogo puta do sada i obezbedim mesto na Prvenstvu Evrope u Parizu, kao i da sakupim bodove na još nekom od svetskih maratona kao bih obezbedila mesto u Tokiju, sve je zaustavljeno.

Bila sam 2000. na Igrama u Sidneju finalistkinja na 5.000 i 10.000 metara nacionalnim rekordima, koji dugo neće biti oboreni. Četiri godine kasnije u Atini, bila sam šesta u maratonu.

Na ovoj distanci 2006. u Geteborgu vicešampionskom titulom na Prvenstvu Evrope u maratonu došla sam do prve medalje za samostalnu Srbiju na velikim takmičenjima. Želela sam da odem na još jedne Igre i one su pomerene za godinu dana.

U prvom trenutku bilo mi je teško, a onda sam shvatila da novom protivniku ne sem da pružim priliku da me savlada, već sam po savetu epidemiologa učinila sve što mu ne prija. Sklonila sam se u svoj prostor gde ne smetam nikome.

Srećom, imam uslove da trčim u dvorištu u krugu od 600 metara. Lakše mi je nego atletičarima, koji su u stanovima. U blizini su prazni apartmani u zgradi, tako da kada trčim uz 3.000 stepenika ne ometam nikoga. Biće vremena za maratone ove jeseni, sve će se nadoknaditi, ako ovu trku pametno istrčim(o).

Moj trener Slavko Kuzmanović ima više od 65 godina, mora da bude kod kuće sa suprugom, nije uz mene na treninzima. Odem da im odnesem šta im treba. Pre svega to čine njihovi ćerka i sin, a priskočim i ja. Isto je s mojim roditeljima.

Nikome nije lako, ali koliko samo iskušenja ima u maratonskim trkama. Kada ti sve ide od ruke ne smeš da pojačaš mimo plana, jer ćeš da potrošiš resurse.

Pri teškoćama, oštrim uzbrdicama i nizbrdicama, po jakom pljusku, velikoj vrućini, hladnom vetru... nema odustajanja, nastavljaš dalje, skratiš korak ako treba, ali ideš ka cilju.

Paziš da na vreme uzimaš okrepljenje sa stolova, kao i da se na primer ne naliješ naglo vodom, da te ne preseče. Isto je sada, pažljivo trošiš hranu kod kuće, uzimaš redovno vitamine u većoj količini, ili lekove...

Sada smo, kako saznajemo od epidemiologa, blizu cilja kao nacija u borbi protiv pošasti. Koliko je samo asova i drugih učesnika, odustajalo u završnim fazama na 42,195 kilometara...

Ne smemo to da dozvolimo sebi u finišu tako važne borbe za Srbiju kakav je koronavirus maraton. Ispostaviće se na kraju da će sve trajati taman toliko kao da nam je svaki dan bio simbolično jedan savladani kilometar.

A tamo, na cilju, što takođe nije slučajno, svakoga čeka medalja. Na maratonima prava, a ovoga puta ona još jača, duhovna, svest da je opasan protivnik pobeđen.

Filipides je 490. godine preneo takvu poruku Helenima, da je savladan desetostruko brojniji napadač. Mi ćemo se takođe veoma brzo radovati lepim vestima. Samo ostanimo do kraja strpljivo u trci...