Bobiju komšije postavile koš u ulici: Ludo su ljubazni

Široki, dečački osmeh Bobana Marjanovića prekrivao je donju polovinu ekrana. Na gornjoj je bio Igor Ćurćković, novinar koji je za FIBA, odnosno za sve navijače koji su želeli da postave pitanje srpskom centru, razgovarao sa 31-godišnjim džinom iz Boljevca koji se trenutno nalazi u Dalasu i čeka da se situacija sa koronacirusom smiri.

Čak i dok izolacija traje, Marjanović pronalazi način da vežba i širi pozitivnu energiju.

- Imam najbolje komšije - vidno dobro raspoložen kazao je Bobi. - Živim u slepoj ulici i zabranjeno je postavljanje koševa. Ali, oni su stavili i meni omogućili da treniram kad god hoću. Ludo su ljubazni. Mnogo im hvala.

Takav ambijent toliko prija Marjanoviću da…

- Osećam se kao da sam u mom rodnom Boljevcu.

Deo priče bio je posvećen zanimljivim odgovorima na pitanja navijača, ali se mnogo toga baziralo na reprezentaciji Srbije. Cen-tar koji je prošlog leta bio deo državnog tima na Svetskom prvenstvu u Kini, čekao je kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre koji je trebalo da se održi - i održaće se sledeće godine - u Beogradu.

- Bio sam tužan, hteo sam na turnir u Srbiji. Imali smo veliku šansu da uspemo, svi naši najbolji igrači, u našem gradu, pred našim navijačima. To je velika šansa. Želeo sam i na Olimpijske igre, da vidim kako je tamo. To je jedno od najvećih takmičenja. Biti deo toga, jedan je od mojih snova. Bio sam tužan, ali nadam se da će sledeće godine isto biti. Sada je zdravlje najbitnije. Prvo da pobedimo koronavirus, posle da pobedimo na kvalifikacionom turniru, a onda i na Olimpijskim igrama.

Bobanu je postavljeno pitanje da li bi mogao da igra protiv jednog od najboljih gorostasa svih vremena - Jao Minga.

- Znate, kada se vratio iz povrede, igrao sam protiv njega. Mladi srpski tim protiv A selekcije Kine. Imao sam 17 godina, želeo sam samo da dodirnem Minga. On je najbolji u onome što je radio. Njegov horog, kako se kretao, a ogroman je… Ja sam imao pristojnu utakmicu, ništa značajno. On je, naravno, igrao neverovatno.

Kako izgleda kada se Marjanović oseća kao da je ”mali”?

- Igrao sam mnogo puta protiv Vraneša, ja sam bio u Hemofarmu, on u Partizanu. Nisam navikao da igram protiv nekog višeg od mene, ili ko je slične visine, zato mi je to teško. Slavko mi je sada dobar prijatelj, imali smo sjajne borbe. Bilo je zabavno.

Kristaps Porzingis (221), Bobijev saigrač u Dalasu, samo je santimetar niži od Marjanovića (mada je po novijem merenju tri santimetra niži).

- On je mali - nasmejao se srpski centar. - Brz je, nestvarno se kreće, ne očekuješ nekog tako visokog da šutira, dodaje, trči… On je jedan od naših najboljih igrača. Uživam da igram sa njim.

Na pitanje preko kojeg bi igrača najviše voleo da zakuca i stavi ga na ”poster”, Marjanović se setio:

- Tobajas Heris! Sada samo to želim! Svaki put kada te vidim na terenu, pomeri se - poslao je poruku najboljem prijatelju još iz vremena kada je igrao za Detroit, pa se s njim preselio u Kliperse, zatim i u Filadelfiju. Sada su im se putevi razdvojili, s obzirom da je Heris ostao u Siksersima.

Kada je stigao u NBA, potpisao je za San Antonio, radeći pod trenerom Gregom Popovićem.

- On je sjajan čovek. Svi znaju kakav je trener, šta je radio u karijeri, kako vodi tim, kako ga sastavlja, kako dovodi igrače za koje malo ko zna i pravi od njih velike zvezde. On zna kako da te iskoristi. I pri tom je sjajna osoba. Bilo je zabavno igrati sa svim tim zvezdama. On me je savetovao da prihvatim ponudu da odem iz Spursa jer ne gleda sve kao posao, već prijateljski. Rekao mi je da sam im potreban i da želi da me zadrži, ali da je ovo bolje za mene.