Pre 35 godina je sve krenulo: Prvi trijumf Metaloplastike u Kupu šampiona, usred Madrida

S protokom vremena, postajemo svesniji veličine nekih dostignuća. Kriterijumi vrednovanja, uz manju ili veću dozu euforije ili subjektivnosti, su nepromenljiva kategorija, ali možda tek sad kad nemamo Bog zna čime da se pohvalimo u rukometu priča o Metaloplastici, sportskoj moći jedne generacije ima jače dejstvo.

Prošlo je 35 godina od kako je Šabac na sportskoj mapi postao centar Evrope, kako su Mile, Vuja, Vuk, Baško, Mrkonja, Portner, Cvele i ostali stvorili mit o rukometnim vanzemaljcima.

- Moramo da budemo ponosni i poštujemo to što smo uradili i da se trudimo da nikad ne budemo obični - kaže jedan od njih, Veselin Vuković, sada trener Metaloplastike.

A, oni su bili sve samo ne obični.

- Mislim da smo jedna od retkih ekipa koje se i dan danas mnogi sećaju sa istim žarom i simpatijama od Triglava do Đevđelije – na svoj način je Jasmin Mrkonja želeo da istakne ovaj vredan jubilej.

- Metaloplastika je imala strašnu ekipu koja je u uslovima modernog sporta ostala zabeležena kao možda najjača u istoriji - kaže na tu temu Veselin Vujović odmotavajući klupko istorije.

- Bili smo kolektiv pun alfa mužjaka željni dokazivanja – slikovito se izrazio Mile Isaković, govoreći o tim osobenjacima.

Ne, nisu oni mogli da prođu nezapaženo, šta god su radili, a u rukometu su bi-li stvarno premoćni:

- Bolje igrače nikad nisam imao u karijeri - tvrdi i Zoran Tuta Živković koji je uz legendarnog zlatnog minhenskog olimpijca Peru Fajfrića pomagao Aleksandru Pavloviću na tom putu do krova Evrope.

Tuta je sa njima u reprezentaciji osvojio i svet godinu kasnije, ali nije ta premoćna Metaloplastika koja je dve godine uzastopno imala svet pod nogama, nastala preko noći.

Naprotiv, deceniju i po je vizija čoveka koji bi verovatno imao i te kako važno mesto i u modernom  menadžmentu, Aleksandra Trifunovića, dobijala obrise, da bi baš u proleće te 1985. bila krunisana.

Strpljivo je sklapan taj tim, iz Cetinja je 1979. doveden, Veselin Vujović, godinu posle iz Bjelovara Mirko Bašić, iz juniorsko pogona u seniorski su prethodno prekomandovani Mile Isaković, Veselin Vuković…

Godinu za godinom, rasla je Metaloplastika do prvaka Jugoslavije, potom polufinala Kupa šampiona, godinu kasnije i do finala sa Duklom iz Praga koja je Šapčanima pokvarila unapred spremno slavlje 1984.

- Dobro je ovo, iduće godine idemo da osvojimo trofej - prepričao je jednom prilikom Mirko Bašić reči Aleksandra Trifunovića posle izgubljenog finala uz pitanje nekolicini igrača – Šta nam još treba da budemo prvi?

PUT ŠAPČANA DO TRONA

Osmina finala

Metaloplastika- Škoda 36:18

Škoda – Metaloplastika 26:28

Četvrtfinale

Metaloplastika – Steaua 24:19

Steaua – Metaloplastika 18:20

Polufinale

Metaloplastika – Hafnarfjordur 32:17

Hafnarfjordur – Metaloplastika 21:30

Finale

Metaloplastila – Atletiko 19:12

Atletiko – Metaloplastika 20:30

Posle toga je u Šabac stigao Jovica Cvetković. Zreliji za godinu, šestorica među njima čak i ovenčani olimpijskim lovorikama, nizali su pobede, Steaui su u četvrtfinalu čak naneli prvi poraz na njenom terenu posle 17 godina.

A, onda je došlo i čuveno finale protiv Atletiko Madrida. U glavama im je bila samo jedna misao, to ne smeju da ispuste, nikako da bude kao protiv Dukle, koju su baš Madriđani pobedom u polufinalu spasli osvete Čivijaša.

- Riko, golman Atletika je branio fenomenalno u Šapcu, i pored sedam golova prednosti nismo mirno otišli u Madrid – prisećao se Veselin Vuković koji je povredio koleno uoči revanša, ali na kraju ipak igrao.

- Imali smo do tad dva negativna iskustva sa takvim rezultatima…

Dvorana u Madridu bila je očekivano dupke puna, zaglušujuća buka bubnjeva, na sve strane zastave Atletika, a meču je prisustvovao i španski kralj Huan Karlos.

Na izlasku na teren jednom od zastava su pokušali i da “dohvate” Šapčane, a Mrkonja je uhvatio kraj i šmekerski poljubi, za šta je dobio aplauz domaćih navijača.

Te večeri, usred Madrida, tek će ih biti za Metaloplastikine virtuoze koji su “ rasturili” Atletiko- 30:20. Sve to iako je Vuja morao iz igre već u 27. minutu zbog crvenog kartona. Vodili su već tada, pet, šest razlike.

- Ništa lepše nego kad daš gol, a puna dvorana zanemi. Za to se živi – komentarisao je Veselin Vujović.

Ipak, to veče publika u Madridu nije zanemela, ispratila je Šapčane aplauzom. A, kod kuće, doček za pamćenje, većini igrača čak upečatljiviji nego kad su sa Olimpijskih igara stigli zlatom okićeni.

Od aerodroma, pa celim putem do Šapca novi heroji nacije su pozdravljani, autobus se jedva probio do dvorane Zorka, koja je bila ispunjena tri sata pre dolaska glavnih junaka

- To je za priču, ne znam koliko je moglo biti ljudi unutra, imao sam utisak da će hala da se sruši - prisećali su se svi od reda te preteče modernih dočeka posle velikih uspeha naših sportista.

Bilo je to vreme procvata rukometa, Jugoslavija je bila olimpijski pobednik, Metaloplastika prvak Evrope, a taj uspeh će ponoviti i godinu kasnije jača za Đorđa Rašića i Miloša Karanovića koji su se vratili sa odsluženja vojnog roka.

Prošle su tri i po decenije a priča o mirnoći Bašića, genijalnosti, brzini i instinktu Mileta Isakovića, Vujovića, snazi Vukovića,  nebeskom skoku Cvetkovića, a pre svega skupu sjajnih idividualaca uklopljenih u kolektiv koji su uvek želeli više i bolje još živi.

Metaloplastika je ostala jedini klub iz Srbije koji je uspeo da se popne na krov Evrope u muškom rukometu, pa tim pre taj uspeh ima još veću težinu.