Partizanovog skauta Nišlije „oterale“ u penziju

Proveo je četiri godine u Ajntrahtu iz Braunšvajga, igračku karijeru završio na Banjici. 

- Imao sam 32 godine, sinovi već bili krenuli u školu. Tadašnji direktor Rada Petar Pešić me je nagovorio da pređem u Rad. Odigrao sam sezonu i odlučujuću utakmicu sa Radničkim na našem terenu (1:1). Nišlije su otišle u Prvu ligu, ja u penziju ha, ha… - veli Ilija Zavišić.

Zavišić, zanimljivo, standardan je bio u tri generacije crno-belih. Odigrao oko 400 utakmica, postigao tridesetak golova.

- S kaljenja u Boru vratio sam se u Partizan i, za moju nevericu, zaigrao s Ćurkovićem, Paunovićem, Bjekovićem, Antićem, Vukotićem… Zatim ustalio u timu s Ivančevićem, Golcem, Kunovcem, Đurovićem, Kozićem… Potom i s Borotom, Hatunićem, Stojkovićem, Trifunovićem, Santračom, Pavkovićem… Te, 1987. godine, umesto da smo se pojačali u inostranstvo su otišli Bjeković i Vukotić… Šteta, mogli smo da zavladamo jugoslovenskim fudbalom.

Pandemija koronavirusa je saterala svet u ćošak, primorala na otvorenu i ozbiljnu borbu sa opakom zarazom. A, nekadašnjeg desnokrilnog napadača i aktivnog skauta Partizana Iliju Zavišića (68) u samoizolaciju, razumljivo, zbog godina.

Poslednjih pedesetak dana provodi u Vinči.

- Pobegao sam iz stana u Beogradu na Dunav. Reka je čudo, smiruje i okrepljuje. Imam veliku kuću, ogromno dvorište i dao bog uvek neku zanimaciju. Kosim travu, trčkaram, vežbam i s desetogodišnjim unukom Aleksejem igram fudbal... i, tako prolaze dani – poručuje Zavišić, uz podsećanje da smo preživeli mnoge nedaće od variole vere preko građanskih ratova do poplava i uveravanje da i ovo hoćemo. 

Stariji sin Marko živi na Dorćolu, mlađi Bojan sa suprugom Sanjom na Bežanijskoj kosi. 

- Zbog godina ne mrdam iz dvorišta, ali je supruga Mira mlađa i otud zadužena za kupovinu svakodnevnih potrepština. Konačno i ja jednom da budem šef ha, ha…