Samoća kod nekih ljudi ne može da pređe u usamljenost. Jedan Dragan Milosavljević, na (nimalo slučajan) primer, ne može da oseća potpunu prazninu u svojoj vedroj duši čak i kad je mesecima zatvoren u četiri zida i hiljadama kilometara udaljen od žene i dece, od porodice i nebrojeno prijatelja.
Čak i kada se pola godine nije bavio sportom koji voli zbog još jedne teške povrede koja ga je sprečila da se zajedno sa drugovima bori za zemlju koja mu je u srcu.
On će, recimo, pronaći rumunsku seriju - „ozbiljan kvalitet, pogledaj je” - i posvetiti joj se. Ili će se u svom stanu u Malagi igrati brijačem i toliko promeniti izgled da će nas zamoliti da fotografiju novog Gagija ne objavimo u „Sportskom žurnalu”.
Biće mu dosadno, nedostajaće mu dom, sa terase na Obali sunca zavidiće nama na pogledu na kišne krovove Beograda, ali nikada neće biti usamljen.
Ne dopuštaju mu svi ti ljudi koji su zavoleli njegovu pitomost, a koje je godinama tiho osvajao mešavinom tihe nenametljivosti i borbe koja odzvanja.
Čak i kada završi sa grljenjem porodice preko Skajpa, kada odradi vežbe po nacrtima trenera Unikahe i „stuče” po neku epizodu „Umbre” ostaje mu dovoljno vremena da se okrene prošlosti.
Uspomenama koje je pažljivo sakupljao i, kao i svi drugi u danima kada su nova uzbuđenja nemoguća, evocirao.
- Ne gledam toliko svoje utakmice – nije nas baš iznenadio nekadašnji kapiten Partizana i Albe, sada sa jednako važnim glasom u svlačionici Unikahe.
- Ali, gledam stare mečeve Partizana i Crvene zvezde. I gledam Tonija Kukoča. Kad vidiš kakav je talenat bio, drugačije razmišljaš o svemu. Baš sam se nagledao starih utakmica.
Uz dužno poštovanje prema Pink Panteru, mnogo ga je ovih dana u medijima zbog Džordanovog „Poslednjeg plesa”. Vraćamo se u Milosavljevićeve godine sa Partizanom kada je od tihog pojačanja iz Radničkog rastao do čoveka sa standardom od prosečno 15 poena po meču u Evroligi (pre prvog kidanja ligamenta kolena).
- Moje omiljene utakmice su bile derbiji i finala, ali i tu je ipak najdraža bila sezona 2012/13. Zbog celokupne situacije, druženja, kvaliteta, borbe… Dule Vujošević se vratio, došli Francuzi, stvorena je sjajna atmosfera… Verujte, svih 12 je funkcionisalo kao jedan. Družili smo se van terena, a na njemu bili nesebični i igrali jedan za drugog, a bila je baš teška sezona. Ne znam da li će se ikad ponoviti takva godina. Šteta, mnogo razmišljam o tome. Da smo se barem tri godine zadržali u istom sastavu…
Pre početka te sezone Vujošević je na konferenciji rekao da će trenirati najtalentovaniji tim u karijeri (a imao je svojevremeno u sastavu Đorđevića, Divca, Paspalja, Nakića, Pecarskog, Obradovića, kasnije i Danilovića) koji bi mogao da napadne i titulu prvaka Evrope ako bi ostao na okupu.
- Sećam se tih Duletovih reči. Ne znam da li smo baš bili talentovaniji od ekipe iz 80-ih, ali da smo bili jedna od najperspektivnijih, sigurno. Pogledajte gde su svi ti igrači završili… Pri tom, uspeli smo da napravimo karijere i pored teških povreda. Bili smo svi mladi i imali hemiju koja nas je izdvajala. Upravo zbog toga sam ubeđen u veliki uspeh, samo da smo još malo ostali zajedno.
Ali, pare su htele drugačije. Prvi je na ceni bio Milosavljevićev budući kum, Vladimir Lučić, drugim putem je krenuo i Nemanja Gordić, a pre tog naleta osipanja Davis Bertans je pokidao prednji ukršteni ligament. Ubrzo je istu povredu doživeo i Leo Vesterman, a onda je stradalo i kapitenovo koleno. Bilo je jasno da taj izuzetno mlad tim (najstariji igrači na početku projekta bili su 24-godišnji Lučić, Čakarević i Gordić!?) neće dostići pun potencijal u crno-beloj uniformi. Ali, pokazatelj je da može daleko da se ide i sa mladima, čemu niko ne voli da pribegne u poslednje vreme.
- Format Evrolige se promenio i treneri nemaju vremena da rade, nemaju vremena za treninge, sezona zavisi od selekcije ekipe. Mlad igrač mora stalno da radi, da mu se posveti dosta pažnje, a ovako je teško. Druga strana je pritisak koji treneri imaju zbog rezultata, to je svima prioritet. Zato se odlučuju za igrače od kojih tačno znaju šta dobijaju, dovedu ”siguricu”, jer sa mladima nema garanta. U Partizanu je Dule imao teoriju da ili trenira igrače sa kojima će jednog dana imati šampionski tim, ili one koji su već šampionski kalibar. Pošto Partizan nije imao finansije da napadne najveći trofej, Dule je pravio ekipu od mladih koji su imali nešto u sebi. Nažalost, zbog finansija nismo ostali na okupu, svake godine je neko odlazio. Razumem sve to. Drago mi je da je barem i tako funkcionisalo.
Kratka digresija iz Andaluzije…
- Čujem da sada pričaju u negativnom kontekstu o Partizanu i Zvezdi zbog malo mladih i domaćih igrača. Ali, ja vidim Jaramaza koji je pokazao ogroman potencijal, tu je i Zagorac, Trifunović. U Zvezdi isto ima igrača, ali zbog načina takmičenja nisu dobili adekvatnu ulogu. Svi vide da je Dobrić kvalitetan, Davidovac isto…
Vraćamo se u Milosavljevićeve godine sa Partizanom kada je od tihog pojačanja iz Radničkog rastao do čoveka sa standardom od prosečno 15 poena po meču u Evroligi (pre prvog kidanja ligamenta kolena).
- Moje omiljene utakmice su bile derbiji i finala, ali i tu je ipak najdraža bila sezona 2012/13. Zbog celokupne situacije, druženja, kvaliteta, borbe... Dule Vujošević se vratio, došli Francuzi, stvorena je sjajna atmosfera... Verujte, svih 12 je funkcionisalo kao jedan. Družili smo se van terena, a na njemu bili nesebični i igrali jedan za drugog, a bila je baš teška sezona. Ne znam da li će se ikad ponoviti takva godina. Šteta, mnogo razmišljam o tome. Da smo se barem tri godine zadržali u istom sastavu...
Kompletan tekst možete da pročitate u broju Sportskog žurnala za 10. maj. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
