Ilić: Pobeda nad Hrvatskom u punoj areni i srebro na EP najjača reklama našem sportu

Poslednjih dana januara 2012. rukomet je istisnuo najvažniju sporednu stvar na svetu, fudbal, sa prvih stranica Žurnala. Činili su to pre toga Novak Đoković, vaterpolisti, košarkaši… Rukomet tada prvi put. Bila je to godina kad se ovaj sport srebrnom medaljom na Evropskom prvenstvu izvojevanom u Beogradu, ponovo vratio u modu.

125 utakmica odigrao je Momir Ilić za reprezentaciju Srbije i postigao 456 golova

- To samo pokazuje da smo te 2012. pomerili sve granice, koliko je to bio veliki uspeh za srpski rukomet, rekordan broj gledalaca u Areni, gledanost na RTS-u... To su činjenice koje ostaju za pamćenje – ponosno ističe kapiten srebrnih Orlova, najbolji igrač Srbije poslednje decenije, MVP tog šampionata, Momir Ilić. – Tad se svuda govorilo o rukometu, igrače su prepoznavali, promenila se svest o našem sportu. To je ono čega ću se najpre sećati, pored klupskih uspeha, kad je o karijeri reč.

Momir sada plovi trenerskim vodama u Vespremu, kao prvi saradnik Davidu Davisu i trener druge ekipe. Tek je počeo, a uspomene na prošlog leta završenu karijeru još su sveže, pa i na tu 2012.

- Taj 27. januar, bio je veličanstven dan za srpski sport. Nezaboravan. Na Svetog Savu vaterpolisti su ušli u finale, Novak Đoković i mi. Naša pobeda nad Hrvatskom, atmosfera, to ostaje za pamćenje nekim sledećim generacijama. Neke koje tek stasavaju, odlučile su se da treniraju rukomet možda baš zbog te utakmice, našeg uspeha. Sad, u doba korone, sam na hrvatskoj televiziji gledao tu utakmicu.

Kakav je bio osećaj, s vremenskim otklonom od osam godina kakve su emocije?

- Fenomenalan, svakome bih poželeo da doživi tu silinu emocija, adrenalina, sreće. To je bila najjača reklama našem sportu. Sad sam gledao drugim očima. Ne igrača, učesnika događaja, već trenera. Gledao sam Vuka (Veselina Vukovića), kako je bio miran. Mnogo veći pritisak je u svakom smislu bio na nama. U prvom poluvremenu nije sve išlo kako treba, gubili smo dva razlike. Darko Stanić koji je bio fenomenalan do tad, prvih pola sata nije bio u ritmu. Vuk je ostao smiren, vukao je odlične poteze i u drugom poluvremenu smo uz Darka, na krilima publike preokrenuli, otišli na 19:16 i više nisu mogli da nas zaustave. Jednostavno, bili smo tim - igrački, stručno, organizaciono. To je bila ta tačka o kojoj je tadašnji predsednik Marjanović govorio da je momenat za medalju, kruna jednog dugogodišnjeg procesa. Srećan sam zbog svakog deteta koje je tad poželelo da trenira rukomet zbog nas.

dva puta zaredom bio je najbolji strelac Lige šampiona, 2015. sa 114 golova i 2016. sa 120

Medalja, rukometaši najzad na čuvenom balkonu, mestu slavlja naj-većih uspeha našeg sporta dali su vam krila, još veće samopou-zdanje po povratku u Kil?

- Igrao sam u klubu sa vrhunskim igračima, do tad su se oni vraćali s medaljama, a ja utučen. A, tad sam bio ponosan. Na prvom treningu jedan Omeje, Narsis, Jiha čestitaju. U Kilu, kao i u drugim nemačkim klubovima, običaj je da se na prvoj domaćoj utakmici, osvajačima medalja daje poklon. Prelep osećaj kad pred 10.250 ljudi izađeš kao jedini osvajač medalje u svom timu.

Kil je te godine šampionat završio bez poraza, sa neverovatnih 68 bodova, osvojio je i Kup Nemačke, Ligu šampiona (sa Momirom drugi put), na jesen i Super kup...

- Zaista neverovatna godina. Još se u međuvremenu reprezentacija kvalifikovala za Olimpijske igre, učestvovala prvi put od samostalnosti Srbije na najvećem sportskom događaju, a ostvarili smo i direktan plasman na Svetsko prvenstvo naredne godine u Španiji. Neverovatno, kako se sve otvorilo. Tako to obično biva i sa uspesima i sa neuspesima.