Piše: Aleksandar Boričić
Nismo imali ništa tako da je lako da se čovek seti, vremena kad smo počinjali. Čak ni opremu nismo imali. Stara država se rasloja-vala, nismo znali ko su nam igrači, ko će da igra za našu Jugoslaviju.
Neki su razmišljali da li da ostanu ili da odu u novu državu. Imali smo i situacija da igrači kojima su otac i majka Srbi nisu mogli da dobiju pasoš. Ni savez praktično nije postojao, posle raspada države svako je otišao na svoju stranu i generalni sekre-tar Slobodan Milošević je ostao sam.
Počeli smo onda da se skupljamo, ideja je bila da se klubovi iz Srbije i Crne Gore udruže i napravili smo novo rukovodstvo, koje je od početka pravilo kontakte. Najviše smo Milošević i ja obilazili i kontaktirali, dogovarajući se kako da krenemo.
Bili smo u embargu, bez prava da igramo. Moramo da se setimo dve stvari. Prve, da nam je Odbojkaški savez Grčke pomogao da nezvanično odigramo dve utakmice na ostrvu Siros, to je bilo neko prvo okupljanje.
Zoran Gajić, novi trener reprezentacije, imao je izmešan sastav sa nešto starijim igračima iz generacije Dejana Brđovića, Žarka Petrovića, Vladimira Grbića, Bobe Kovača...
Druga je velika borba da bismo uopšte počeli da igramo. Mali deo svake medalje u istoriji pripada i Majklu Masanderesu, da njega nije bilo ne bismo mogli da se takmičimo.
Svojim lobiranjem je na sastanku uspeo da nas ubaci kao 17. reprezentaciju u kvalifikacije. Jako smo teško podneli najviše zbog troškova. Svi su tražili da platimo troškove, što smo i uspeli.
Prva utakmica je bila u februaru 1995. godine, u Kopenhagenu, napolju, uz prenos na televiziji, zahvaljujući velikom zalaganju Marka Markovića, našeg prijatelja i prijatelja sporta.
Za nas je Žurnal bio nešto novo, preko Zorana Popovića smo uspeli da se malo više čuje za odbojku, do tih godina odbojka nije bila ni na televiziji. Otkad sam se rodio prvo sam čitao Sport i Politiku, naravno otpozadi, pa sam tek onda išao da doručkujem.
Žurnal se pojavio kao jedna od velikih nada i odbojka je imala i dve strane, što zaslužuje, jer imamo svetskog prvaka jedinog u timskom sportu, evropske prvake u obe konkurencije. Imamo svetske bisere koji su mnogo poznatiji van Srbije, nego u Srbiji.
Voleo bih da Žurnal više da posveti pažnju najboljim igračima i igračicama koji iz opravdanih razloga ne igraju u Srbiji. Jedna Tijana Bošković, više puta sam to isticao je odbojkaški Mesi. Imamo dosta svetskih zvezdi - Maju Ognjenović, Milenu Rašić, Brankicu Mihajlović, Srećka Lisinca, Aleksandra Atanasijevića...
Svaki sport je lep, ali za razliku od individualnih, ovde nekako uvek imate komunikaciju od pionira i tu se stvara prijateljstvo, kao u osnovnoj školi. Tako se u odbojci i rešavaju mnogo lakše problemi na i van terena.
Na i van terena se vodila velika borba, ali opet na kraju svi sednemo zajedno i gledamo kako i šta da unapredimo, uz velike probleme koje imaju klubovi u svim timskim sportovima.
Najbolji primer je da je samo Vojvodina učestvovala u Evropi minule sezone od sedam klubova koliko je bilo za našu zemlju. I tu je sada Savez napravio sjajan potez da ima podršku države.
Vlada Srbije je donela odluku o finansiranju za učešće u Evropi, to je prvi korak. Važna je ovakva podrška jer klubovi dobijaju stabilnost. Liga šampiona jeste skup projekat, međutim, CEV i Čelendž kup su nadohvat ruke.
Moguće je da opet neka ekipa bude na podijumu, kao što je bila Vojvodina, ženska Zvezda.
U odbojci je izuzetno važno da se postavi respekt između nas. Samo ljudi koji su pokušali da budu solisti, nisu se uklopili u našu sredinu.
Gde god da se sretnemo u svetu, igrači, igračice prilaze, cenimo, poštujemo jedni druge i sve činimo da odbojka bude bolja.
Savez na čelu sa predsednikom Zoranom Gajićem napravio je veliki pomak i nadam se da će da završe planove, podignu odbojkaški centar i tako omoguće da odbojka bude još stabilnija i da donese još medalja. A vrlo blizu su realizacije.
Svi su se žrtvovali i ako samo kažem da je Boba Kovač došao avionom da bi igrao u Švedskoj i odmah se vratio u svoj klub. Sve je bilo podređeno respektu unutar ekipe, niko nije insistirao na tome ko je jači.
Polako smo napredovali, došle su Olimpijske igre u Atlanti 1996. godine i prva medalja, pa u Holandiji srebrna medalja, pa zlatna olimpijska medalja, pa zlato u Ostravi na Evropskom prvenstvu.
Imali smo generaciju koja je igrala u inostranstvu. Došli smo na svetske visine, Olimpijske igre u Sidneju postale su sveti-onik, kada smo odbojkaškom svetu pokazali koliko je jaka odbojka kod nas.
Krenuli smo i sa ženskom reprezentacijom. Na početku je bilo teško, nije bilo ulaganja, ali dolaskom selektora Zorana Terzića stvari su postale ozbiljnije.
Iz Šefilda smo 2005. godine startova-li iz najniže grupe, odmah 2006. došli do prve medalje na Svetskom prvenstvu u Japanu i posle osvojili srebrnu medalju na Evropskom šampionatu u Luksemburgu 2007.
Tako je krenula ženska selekcija. Bili smo ponosni i 2011, kada su obe selekcije bile zlatne na Evropskom prvenstvu, isto se ponovilo se i 2019.
Nadam se da će uz veliki rad i ulaganja rezultat, uz razumevanje i poštovanje, da se može rezultat da se održi u narednom periodu.
Krenulo je bombardovanje 1999. godine i predsednik Svetske federacije gospodin Akosta doneo je odluku da nas suspenduje, jer smo bili u obavezi da organizujemo Svetsku ligu, a mi nismo mogli.
Opet smo imali sjajnu komunikaciju sa Odbojkaškom federacijom Grčke, i došao sam na ideju da pošto ne možemo da igramo kod nas da odigramo u Atini.
Ali, Svetska federacija nije dozvolila. Predsednik federacije Grčke, naš veliki prijatelj je razgovarao i odobrio. Međutim Svetska federacija ponovo nas je odbila.
Međutim, ako ne odigramo svaku utakmicu i dobijemo po bod, ne idemo na Evropsko prvenstvo u Beč 1999. Tada sam zakazao sastanak u Ženevi sa našim velikim prijateljem Rolfom Andrezenom, predsednikom Evropske odbojkaške konfederacije i Akostom, predsednikom Svetske federacije.
Međutim, Milošević i ja nismo dobili vizu, sastanak je prošao i zvao je Nemac Anderezen i pitao: „Zašto niste došli? ” Kažem: „Nismo dobili vizu”. Pitao je: „Gde možete bez vize?”
Opcije su bile Mađarska i Bugarska. Njemu je odgovarala Sofija zbog još nekih sastanaka. Krenuli smo taj dan kolima, ali sa samo deset litara goriva.
Išli smo sporednim putevima pod bombama, Ćuprija je tada bombardovana, da skinemo suspenziju. Došli smo do granice, ali nismo mogli da uđemo u Bugarsku.
Međutim, i tu se pokazalo pravo prijateljstvo. Predsednik Saveza, Valentin Zajakov, koji je bio i u Vladi, došao je na granicu, obezbedio sastanak i skinuli smo suspenziju.
Otišli smo posle u Beč i osvojili bronzanu medalju. Bilo je dosta takvih situacija, ali izgurali smo, bili jači i mnogo priznatiji.
Nije velika priča kada želite da napravite jedan plan, ovo nije bila pomoć Evropske odbojkaške konfederacije Odbojkaškom savezu Srbije, već investicija. Kada imate sredstva možete ili da ih potrošite ili da ih investirate.
Zahvalan sam svim ljudima koji su sarađivali sa mnom, koji shvataju da stalno mora da se investira. I kada ste šampion, uvek je neko protiv vas, što je i normalno.
Imamo dobre reakcije Saveza, klubova, trenera, igrača, želimo da investiramo kako bi klubovi i reprezentacije imali bolje uslove.
Nadam se da će publika da isprati žensku reprezentaciju Srbije i takve šampionke na Evropskom prvenstvu 2021, možda opet stanu na postolje sa novom medaljom. Svaka medalja je velika i neka se ponovi 2011.
Imamo i kvalifikacije za 2021, raspravljamo o uslovima zbog ove pandemije i pažljivo komuniciramo sa svim državama. Počeli smo i razgovore sa organizatorima, najvažnije je zdravlje igrača i publike.
Jedno je kada igraš sa publikom, a drugo kada igraš bez publike, medijske zastupljenosti, sponzora i sve to zajedno je jako važno. Ove godine ne znamo kakva će da bude situacija sa evropskim takmičenjima i koliko će klubova da bude spremno da igra.
U Ligi šampiona neće biti problema, jer imaju velike budžete. Gledamo koliko ćemo da imamo prijavljenih i kako da organizujemo za ostale, pogotovu Čelendž koliko ćemo imati...
Sledeći korak je da bude sve bolje i bolje, sve jače, a to zahteva pre svega, da najveće federacije shvate da je najveći cilj da odbojka bude bolje vrednovana.
Ključ uspeha je u tome da volite ono što radite, da volite familiju kojoj pripadate i da imate pozitivnu energiju i kada dođu problemi da se ne reaguje odmah, da ne kažete da je nemoguće, nego da je moguće.
Meni je od svih sportskih medija najdraži Žurnal, voleo bih da bude još više odbojke. Želim Žurnalu kada bude slavio pedesetogodišnjicu, da se i dalje oseća mlad i da bude mnogo jači nego danas!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
