SPORT POSLE KORONE: Novac pleše sa probranima

Piše: Zoran Avramović

Kad sam iz Žurnala dobio poziv da napišem tekst povodom jubileja – 30 godina izlaženja - prvo što izustih jeste bilo "Zar već?". Kad mi je kroz glavu prostrujala rotacija „Politikine“ štamparije  puna novina sa upadljivom magentnom glavom,  ujedoh se za jezik.

Naslovnice sa slikama iz Barija, odbojkaša na najvišoj stepenici olimpijskog postolja u Sidneju, Novaka Đokovića sa peharom na travi Vimbldona bile bi dovoljne za ponos do neba nacije daleko veće,  brojnije  i bogatije od naše.

Ali, Srbija je zemlja sporta, podneblje fenomena,  nebo šampiona! Kao na traci vremena promiču mi pred očima naslovi o košarkaškim džinovima, vodenim divovima, zlatnim "orlićima", letećim kraljicama i princezama, odbojkaškim čarobnjacima I čarobnicama, posterima onih kojih su nas činili ponosnim i pomalo gordim pred celim svetom. Jasna, Ana, Jelena, Ivana, Nađa, Milica, Tijana, Zorana, Janko, Viktor, Milorad, Asmir, Emir, Davor i drugi su uz visoko podignutu trobojku i zvuke „Bože pravde” uplovili u predeo naših sećanja pod ključem nezaborava.

I sa svakim od tih  šampiona, rekordera,  junake naših dana "Sportski žurnal" je išao do postolja. Nije ih se setio, kao što je kod nas čest slučaj,  kad su postali nesporne veličine i istinske zvezde, nego ih je nalazio, otkrivao, pratio, ohrabrivao u celokupnom procesu narastanja - od dana kad su ih mame, tate, deke ili bake doveli na prvi trening pa sve do balkona šampiona.

Pre pojave socijalnih mreža u beogradskim izdavačkim i medijskim krugovima je važilo spasonosno uputstvo ako tražiš sliku sa početka karijere nekog sportiste, pozovi foto arhivu Žurnala

Tadašnji urednik lista Miodrag Simeunović-Simke uz široki  osmeh ponosa i ličnog zadovoljstva pokazivao je te, kako bi govorio, "male zlatne glavice". Tu na tim fotografijama "petlića" se očitovalo ono što sada na-žalost većini medija nedostaje - korporativna odgovovornst.

Ne mora  baš svaki tekst ili svaka fotografija da bude u cilju ostvarenja kojeg više prodatog primerka ili dobijenog klika. Ima nešto što se zove društvena uloga medija; nešto što doprinosi razvoju sporta i poboljšanju opšte zdravstvene slike nacije. Na to se rekoh zaboravlja. Nažalost.

O čemu će Žurnal i drugi mediji narednih dana, meseci i godina pisati? Teško je pronaći odgovor na to pitanje. Sport će sigurno imati dve ključne svoje evolutivne ere – pre i posle korone!

Virus kovid 19 je razorio dosadašnji koncept svetskog sporta. To nije sporno. Mali znak dvoumljenja može da stoji nad pitanjem da li će neki delići tog organizma moći da se regenerišu i nastave bivstvovanje u novom ambijentu. Jedno je sigurno: Ko prespava koronu – vakcina mu neće biti potrebna!

Sport posle pandemije zahtevaće dve stvari. Novac i pamet. Može se zapravo napraviti klasifikacija mali milion tačaka koje će u budućnosti biti potrebno rešiti, ali sve se one mogu svesti u zajednički imenitelj “novac i pamet”.

Upravo kad su me zvali iz Žurnala sa otvorenog laptopa je isijavao naslov  “Sebastijan Fetel napušta Ferari”. Razlog je nastojanje italijanskog giganta da četvorostrukom šampionu smanji primanja od 30 miliona evra godišnje.

Znači, dotle se došlo. Sport koji je poslednjih decenija predstavljao finansijsku ekskluzivnost odlučio je da stavi nogu na papučicu gasa.  Šta će tek onda biti sa drugim ili trećim sportovima po pitanju popularnosti, profitabilnosti I komercijalne valorizacije?

Na to ni u odjelu sportske ekonomije na Vol stritu verovatno nećete dobiti jasan odgovor. Sumnje i slutnje su u sivim tonovima. 

Ko ne zapleše sa kapitalom, izgubiće korak sa budućnošću. Puno para hoće još para! To je osnova ekonomskog liberalizma I sigurno će i u uslovima pandemije preživeti, možda će se malo pritajiti, ali će delovati.

Vrhunski sport u takvoj situaciji spas može naći u stvaranju čvrstog partnerstva sa komercijalnim entitetima, a tu pre sveg mislim na sponzore i brodkastera.

Da bi se napravila simbioza sasvim je si-gurno da ćemo jako brzo morati da se oslobodimo svima nama, pogotovo ušima, drage za-blude da je sport igra. U vremenu svetske recesije koja će neminovno uslediti posedni-ci kapitala biraće sport sa kojim će da „plešu“.

U situaciji ekonomski osiromašenog tržišta, finansijeri će postati još izbirljiviji i zahtevniji. Zato treba očekivati novi komercijalni udar na sport.

Novca na tržištu biće za one koji pokažu visoki nivo adaptivnosti na nove uslove. Neminovno će doći i do samih promena pravila i propozicija, kako bi igra učinila što dinamičnijom, zanimljivijom i primamljivijom za gledaoce

Dosada vodi u bankrot, u nestanak za scene. Moramo reći da će korona razbiti stigmatizovana mišljenja kako zarad tradicije treba zadržati postojeći način igre, princip rukovođenja, izlaska na tržište i promociju određene sportske grane ili kluba.

Pravila igre pisaće (i) komercijalni partneri. Ne treba gajiti iluzije da će lokalne samouprave, regionalne institucije ili državna tela ulaziti u ovu utakmicu, kako iz razloga zakonskih ograničenja tako i činjenica da će akcenat u njihovom delovanju biti stavljen na oživljavanje privrednih potencijala, otvaranje radnih mesta i socijalna davanja.

I zato dugoročniji „imunitet“  steći će samo oni koji prihvate promene i ino-vativno se angažuju. Sebastijan Fetel nije jedina zvezda koja će morati da se suoči sa smanjenjem prihoda. Kresanje prihoda dobija epidemijske razmere.

Dve godine nakon što je „Žurnal“ ugledao svet i obratno, naširoko se pisalo o prelasku Pola Gaskojna iz Totenhema u Lacio. Taj transfer je nazvan ludi, jer su Rimljani izbrojali 5,5 miliona funti.

Tri godine kasnije dogodio se tri puta „luđi“  prelazak Alana Širera iz Blekburna u Njukasl za 15 miliona funti. Pre dva leta Nejmar se iz Barselone preselio u Par sen Žermen za 200 miliona i niko nije to odvodio na onu stranu razuma.

Izdvajanja desetina i stotina miliona postala su normalna, a fudbalsko tržište sad u Evropi vredi 25 milijardi funti. E, tu će trku korona da zaustavi. Očekuje se stabilizacija i lagani pad cena.

Ovde se krije jedna zamka. Oni koji se u potpunosti prilagode potrebama komercijalnog partnera, bez obzira iz kojih izvora (ne samo naftnih) novac pristizao,  biće pobednici i biće još bogatiji. Polarizacija na bogate sportove / klubove i one siromašne dakle, postaje neminovnost.

Poslednjih nekoliko godina u Premijer ligi Engleske glavni finansijski kanal klubova vodio je do brodkastera. Navedimo samo da je ugovorom za ovu sezonu iz ovog izvora planirano 5,5 milijardi funti.

Veliki novac na tržištu podigao je cene igračima. Kako su ugovori o TV pravima i prenosima putem digitalnih platformi još pre pandemije imali liniju blagog pada, sada će tek strelica da se ustremi ka travi. Valjda će se i sportisti u svojim zahtevima prizemljiti.

I na kraju publika. Za tri i po milijarde ljudi fudbal je religija, a gde su ostali sportovi. Zato se stadioni, dvorane i druga sportska borilišta poistovećuju sa hramovima.

Neodlazak na „službu klubu“ kao i rituali koji se pre i posle nje sprovode, činili su dane u karantinu beznadežno teškim. Još jednom se videlo koliko je u ljudskoj psihi izražena želja za međusobnom interakcijom, stvaranjem duha zajedništva u ostvarenju jedinstvenog cilja – pobede svog kluba.

Vrata stanova i kuća sad su se otvorila, ali tribine nisu. Odlazak na utakmice i druge sportske događaje moraćemo da zaboravimo na duže, a kad i do toga dođe, moraće da se prođe dezotretman – merenje temperature, proređena sedišta zbog socijalne distance, nekonzumiranje jela i pića na stadionu ili u dvorani.

Prognostičari sportske budućnosti su sigurni da će u postpandemijskom vremenu navijači postati izbirljiviji. Biraće događaje i gledaće u džep.

Da li postoji supstitut gledanju utakmica uživo? Sve analize govore da se e-sport pokazao kao dosta gledan sadržaj kad su u pitanju tradicionalni sportovi. Sad je pitanje da li će ono što se u izolaciji pokazalo kao održiva alternativa predstavljati podstrek za vlasnike medijskih prava da investiraju u građenje e-sport publike kao jedinstvene navijačke grupacije?

Vreme sudbonosnih odgovora i velikih izazova je pred nama. Zagrnimo rukave, budimo pametni i odgovorni.