Sa pet koraka ušao je u večnost. Baš koliko mu je trebalo zaleta da fino pripremi udarac. Školski primer šuta iz prekida sa 20 metara, začinjen brazilskim suvim listom, za majstoriju s potpisom veštog tehničara, vrednog titule.
Zvuk pogođene prečke u majskoj noći zaledio je krcati stadion poviše Autokomande, prelazak „bubamare” preko crte, uz pomoć noge golmana Crvene zvezde Bobana Bajkovića, izazvao nezapamćenu erupciju oduševljenja navijača Partizana. Miloš Jojić – junak crno-bele strane Topčiderskog brda!
Žurnalov opis ključnog detalja 144. večitog derbija, odigranog u Humskoj na današnji dan pre sedam godina i rešenog remek–delom – „uz zvuk sirene”, kao inicijalna kapisla da se zavalimo u „kočiju sećanja” sa autorom „lepotice” od 18. maja 2013, trenutno – vezistom austrijskog Volfsbergera na pozajmici iz turskog Bašakšehira:
– Nema tu polemike: najdraži gol u karijeri. Najlepši? Stvar ukusa: bilo ih je još – u Teleoptiku, Partizanu, Dortmundu, Kelnu – prija tema popularnom Zeki, na liniji s Žurnalom iz pitome Koruške, Volfsberga – gradića u podnožju Koralpa, u dolini Lavanta, leve pritoke Drave.
Aleksandar Mitrović vam je, dok ste se pripremali da izvedete slobodan udarac, proročki šapnuo: „Daćeš ga”?
– Da, drago mi je što se tog gola svake godine svi sete, mene – podsete da... rado pričam o tome. U tom momentu, kad sam ga dao, nije mi bilo toliko „vau”, nisam imao osećaj kakvu težinu ima; sad, kako godine prolaze, vidim koliko znači navijačima, Partizanu, meni...
Vuk Rašović je, takođe, imao dobar predosećaj: nagledao se, u prethodnih godinu i po, majstorija u Teleoptiku?
– Istina! Vuk i ja smo imali super saradnju i rezultate sa Optičarima: bilo je pitanje vremena kad će da mi se pridruži u Partizanu. Osvojismo i titulu zajedno: ima li šta lepše?
Prisutna je, otud, enigma: zbog čega u tom derbiju, kad ste već bili „Vukov vuk”, niste bili starter?
– Igrao sam u prethodna dva Rašovićeva meča – protiv Radničkog, niškog i kragujevačkog. Uigravao me je i za derbi, dan ranije pozvao na sastanak: „Nećeš da počneš, ali budi spreman, koncentrisan da u poslednjih 15 minuta uđeš i rešiš utakmicu”. U početku – bilo mi je krivo, međutim, stavio sam, kao i uvek, Partizan ispred sebe. Nisam dozvolio da me obuzme neraspoloženje, otišao sam u sobu: okej, ne budi negativan, bodri ekipu. Epilog – svima poznat!
Upitani po završetku najveće srpske poslastice da li ste očekivali bolju Crvenu zvezdu, iznenadiste: „Nisam”?
– I... nisam. Bili smo, pod komandom Vladimira Vermezovića, 15 bodova ispred, kopali sebi jamu – u četiri utakmice uzeli svega bod?! Prvenstvo je trebalo ranije da se završi, titula da ne dolazi u pitanje. Te sezone igrali smo mnogo bolje, zasluženo se okiti-li lovorom. I u tom meču pokazali više, bez obzira na gol u 90. minutu.
Muke su, iznenada, usledile... na doping kontroli?
– Nisam mogao ni da se radujem s navijačima?! Odmah su uleteli „lavovi”, odveli na doping test. A, tamo... Litri i litri vode! Ne, nije bilo piva...
Tu noć niste spavali, ako vam je (bilo) lakše, ni – zvezdaši?
– Po hepiendu doping testa, mnooogo po odlasku ekipe, otišao sam na Teleoptik – po stvari, onda u stan i – bistrio utiske s cimerom: Nemanjom Petrovićem.
Kažu, najviše se slavilo u vašoj Staroj Pazovi, u kafiću M38?
– Svi su se radovali zbog mene, čak i drugovi naklonjeni večitom rivalu.
Bilo je predloga da omiljeno okupljalište, shodno vašem tadašnjem broju na dresu, promeni ime u M39?
– Ne, nije došlo do toga...
Uzevši u obzir kasnije duele s Crvenom zvezdom – u Ligi Evrope s Kelnom, apropo „brda” prečki i stativa: da li ste 18. maja 2013. ispucali sreću?
– Nisam, uopšte, razmišljao o tome. Sad, kad me pitate... Ne bih ništa menjao!
Sreli ste se, potom, s Bobanom Bajkovićem?
– Nisam, ni ne znamo se lično, ali... Robi Prosinečki zimus me je zvao na pozajmicu u Kajzeri, koliko znam – Bajko mu je u stručnom štabu...
S kim se čujete iz te Partizanove šampionske generacije?
– Najčešće s Milošem Ostojićem i Nemanjom Petrovićem, te Sašom Ivkovićem, s vremena na vreme Brašancem... Nekoliko puta sreo sam Daču Pantića, Škuletića... Znam i 50 odsto sadašnjeg tima Parnog valjka, bili ste svedok – zajedno smo, sredinom januara, leteli iz Beograda za Istanbul.
Na kraju: pokrenuli ste lavinu golova crno-belih iz slobodnih udaraca – dva puta paučinu skinuo je Nikola Drinčić, zatim, Leonardo?
– Svaki gol je lep na svoj način... Još kad, kao moj, donese i titulu...
Grobari, osluškujemo, nemaju dilemu: Jojićev hitac u srce komšija bio je od suvog zlata!
Voleo bih da se vratim i dam gol ponovo!
Konsenzus među Grobarima: Miloš Jojić – jednog dana, ako može što skorije, u Partizanu?
– Drago mi je što bi navijači voleli ponovo da me vide u crno-belom dresu. Dobijam mnogo poruka takve sadržine: teško mi je da pričam o tome, voleo bih, svakako, ali... Nikako prekasno, uz sud: došao sam da završim karijeru. Neću da dođem da me ljudi slave zato što sam pre 10 godina postigao gol Crvenoj zvezdi, već – da bih ga opet dao!
Sad na leto: nije realno?
– Cilj mi je Bundesliga, ponovo. Imam još godinu ugovor s Bašakšehirom...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
