Piše: Milorad Bjelogrlić
Ogromna zabluda i nepravda prema čoveku koji nas je napustio pre skoro tri decenije. Živeo je fatalno kratko, samo 40 godina. Iza spoljašnjeg izgleda korpulentnog, neobično snažnog fudbalera se krio blagorodan i vrlo prijatan čovek.
Jednostavno, imao je meku dušu i tvrdu sudbinu. Previše ponosan da bi se nekome ulagivao. Tako tvrde svi, ali baš svi koji su ga poznavali.
– Jusuf Hatunić je bio veliki dobričina, ali na terenu nikoga nije štedeo. Žao mi je što je završio u Partizanu, jer se pričalo da će doći kod nas, zbog dobrih odnosa Slobode i Crvene zvezde – priznao je u jednom intervjuu Stanislav Karasi.
Deveti oktobar 1974. godine je ostao upamćen kao preloman dan u životu Hatunića. Taj dan na utakmici Partizan – Sloboda (1:1) je slomio nogu Zoranu Raciću, mladom fudbaleru crno-belih.
– To je sigurno najgori period u mom životu. Nema te uvrede i pogrdnog nadimka kako me ljudi nisu nazivali tih meseci. Čak i u Tuzli, gde je Partizan imao mnogo navijača. To je najstravičniji sud koji postoji, taj sud javnosti kojem sam bio izložen. Najstrašnija kazna, najkrvavija. Milion puta sam poželeo da se to meni dogodilo, da je neko meni slomio nogu. Morao sam da se krijem kada hodam. Išao sam sporednim ulicama, jer uvrede su stizale sa svih strana – uzalud je pokušavao da odbrani svoju čast Hatunić.
A, sve se desilo u sekundi. Gorostas iz Tuzle je bio taj koji je u trku vodio loptu prema centru. Borbeni Racić je, kao i svaki mladi fudbaler koji želi da izbori mesto u timu, trčao za njim i po svaku cenu hteo da mu je oduzme. Pratio ga je u stopu i onda uklizao sa strane. U tom trenutku je Hatunić dao malo duži „for”. Došlo je do žestokog sudara dva halfa.
Prasak se čuo i na tribinama. I đavo i Bog su tako hteli. Jedna noga je pukla. Racića su izneli na nosilima. Zamenio ga je Vranješ, ali teren je morao da napusti i Hatunić, a u igru je ušao Hadžić. Disciplinski sud je kaznio Hatunića sa godinom dana zabrane igranja, iako nije dobio ni žuti karton zbog tog starta.
Može čovek da bude miran po prirodi i lepo vaspitan od kuće, ali ima situacija kada sve to ne pomaže. Hatunić je pravi primer. Po-vučen i nenametljiv. Do kraja karijere je svu svoju mentalnu i emocionalnu energiju ulagao u to da navijačima sačinjenim od jednobrazne većinske mase, nerazdeljive na pojedince, svagog trenutka dokaže da je dobar čovek, miran, a ne opasan kakvim su ga predstavljali.
– Publika mi je oprostila, ali štampa dobrim delom nikada. Štampa mi je slomila sve kosti. Isekla me na parčiće, oglasila me grubijanom, razbijačem, udaračem, pa čak i kriminalcem – jadao se i po zvaršetku karijeru Jusuf Hatunić.
Samo dve godine kasnije Hatunić je prihvatio poziv Partizana i prešao u Beograd. Znao je šta ga očekuje. Zvižduci, neprijatno skandiranje, netrpeljivost, mrki pogledi, ali nije se uplašio.
Već posle godinu dana se izborio za veliku ljubav i poštovanje najzagriženijih navijača Partizana. Njemu crno-beli dres nikada nije bio dilema. Uvek ga je nosio u srcu i maksimalno izgarao za njega.
Nema nikakve sumnje da Jusuf Hatunić živi u sećanjima mnogih kao surova, ali i vrlo draga uspomena. Čovek vredi samo onoliko koliko uspe da se probije u svetu i nametne ljudima.
On je u tome u potpunosti uspeo. Svojom dobrotom i srcem je osvojio one koji su ga najviše prezirali, a zatim zavoleli. Umesto pogrdnih skandiranja i uvreda Hatunić je dočekao da mu prvo jug, a zatim celi stadion gromoglasno skandira „Musa, Musa...” Ima li veće pobede u životu. Teško.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
