Milica Starović na najvećoj sceni od Mediteranskih igara u Mersinu 2013. godine

Iako možda nije sve išlo brzo koliko je želela, kao da je bilo suđeno da jednog dana krene u osvajačke pohode. Uspon je krenuo tek u 25. godini.

- Da, rezultati su krenuli od moje 25. Prethodno sam bila prisutna u kajaku, ali sam bila više posvećena školi i fakultetu, na prvom mestu mi je bilo to da rešim, a uporedo sa kajakom je išlo pa je bilo dosta zahtevno – iskrena je Starovićeva.

- Kad sam završila fakultet, mogla sam maksimalno da se posvetim kajaku, i to u onoj meri koliko je bilo potrebno za vrhunski rezultat: apsolutna posvećenost.

Šta je bio motiv za borbu?

- Motivacija je uvek bila prirodno u meni, nekad sam želela da dokažem nešto drugima (uglavnom u mlađem dobu) a nekad sam želela da dokažem samoj sebi da sam u stanju da uradim nešto čak i kada ne verujem potpuno u to, bar ne na svesnom nivou, uvek je vera u meni pokretala sve i nije mi dopuštala da mislim da je nešto nemoguće, posebno ne da odustanem.

Rođendanske želje

Pre dva dana Sportski žurnal je obeležio 30 godina od prvog broja.

- Naš odnos je oduvek bio i više nego dobar, posebno sam zahvalna za to što je kajak prisutan u Žurnalu, obzirom da je nepravedno, naspram rezultata koje postižemo, često izostavljen u medijima. Sportski žurnal nas je uvek ispratio u svemu i na tome najiskrenije hvala. Želim srećan rođendan Žurnalu, i da nam traje još dugo!

Najlepše i najiskrenije želje iz Žurnala upućene su Milici koja danas proslavlja 32. rođendan.

Kada ste prvi put osetili da je to to, i da vas čekaju veliki rezultati?

- Oduvek sam se vodila time: koliko radiš toliko vrediš i bićeš dobar onoliko koliko si spreman sebe da daš. Tako je bilo u mom slučaju. Prelomni trenutak je bila 2012. godina kada sam čvrsto odlučila da ću najmanje dve sezone da treniram maksimalno, i da dam sve od sebe. I već na prvom nacionalnom takmičenju u sezoni 2013, na Kupu Srbije, pobedila sam u jednosedu na 500 metara. Bilo je to za mene pravo prosvetljenje, znak da sam na dobrom putu i da treba nastavim da radim bez ikakvog razmišljanja. Osećala sam da velike stvari tek predstoje.

Sve je počelo na Mediternaskim igrama u Mersinu i Univerzitetskim igrama u Kazanju 2013. godine. Kako danas gledate na te rezultate?

- Za mene je to dragoceno iskustvo. Zapravo... svako takmičenje i svaka trka su priča za sebe. To su konkretno za mene bile međunarodne trke gde sam se probijala i dokazivala sebi da imam kvalitet, ali da mi je potrebno još dosta rada.

Usledila je saradnja sa Dalmom Benedek i trenerom Dušanom Ružičićem koja je sve promenila. Da li vam je to bila prekretnica u karijeri?

- Saradnja sa njima je za mene bila od ogromnog značaja. Povezao nas je Miroslav Rodić, tadašnji selektor. Na kraju sezone 2014. je predložio Dušanu da me pozove i da probam dvosed sa Dalmom. Već na prvo sedanje u čamac smo „kliknule“. Obe smo bile usmerene samo na dvosed, vredno smo radile, pa rezultat nije mogao da izostane.

Prva sezona sa Dalmom i odmah četiri odličja oko vrata. Kvalitet je došao do izražaja, a na Svetskom prvenstvu u Milanu je izborena i olimpijska kvota. Kakve su uspomene na tu sezonu?

Samo da je takmičenje

Krase vas šarm i harizma. Da niste kajakašica, bili bi...?

- Hmm... – zamislila se Milica. - Da nisam kajakašica, morala bih da budem u nekom poslu gde je naglašen takmičarski momenat.

- Milano je divna uspomena, čitava sezona 2015. je bila neverovatno uspešna za nas dve. Drago mi je što smo bile tim, što sam imala s kim da podelim sreću i emocije – kaže Milica koja je te 2015. zaslužila priznanje za najuspešniju sportistkinju Srbije.

I dok je dvosed blistao, jednosed kao da je bio začaran. Moskva, Plovdiv, Beograd, Segedin. Mogao bi da se napiše roman „Moja četvrta mesta“ sa vašim potpisom. Koje od tih finala je bilo najbolnije?

- Uh… najbolnije je poslednje u nizu četvrtih mesta, u Segedinu na Svetskom prvenstvu. Čitav splet okolnosti koje su se dogodile. Priznajem da me je pogodilo i zabolelo. Ali sve je to deo sporta.

Svetsko prvenstvo u Račicama je konačno donelo radost u jednosedu, mada ni u tom finalu nije sve bilo „glatko“. Kako gledate na to takmičenje i osvojenu bronzu u disciplini K-1 200?

- Racice su mi u mnogo lepom sećanju, toliko se lepih i dobrih stvari tamo izdešavalo. Pobeda našeg dvoseda Tomićević-Zorić, kao nešto najupečatljivije u našem kajaku. Drago mi je da sam bila tamo i deo toga, a još mi je draže da sam se i sama okitila medaljom. Oni su mi poslužili kao inspiracija. Naravno, u mom slučaju mora da bude bar malo drame, tako da je nakon završetka finala, na semaforu moje ime izašlo na četvrtoj poziciji. Sedela sam na pontonu za merenje čamaca i nisam mogla da se pomerim, ne toliko od umora zbog trke koliko zbog nemoći da ponovo vidim svoje ime na prvom mestu ispod medaljaša. Sreća pa su to bili nezvanični rezultati, posle foto finiša i zvaničnih rezultata, odluka je pala da Slovenka Špela Ponomarenko i ja delimo treće mesto. Mojoj sreći nije bilo kraja...

Kakve su uspomene na Rio 2016 i vaše, za sada jedine, Olimpijske igre?

- Rio mi nije u naročito lepom sećanju, bilo je dosta turbulentno tokom čitave sezone. U sportu ima uspona i padova, a Rio je meni bio ovo drugo, takođe i veliki lekcija i iskustvo.

Četiri, tj. pet godina kasnije imate novu priliku... Sada u jednosedima. Da li je to šansa za „ono najveće”?

- Ne bih da trčim pred rudu i govorim unapred... ali prosto, ja toliko verujem u svoj rad i sve godine rada iza sebe, za Tokio želim da budem najbolja i da to bude na moju radost, ali i da obradujem celu Srbiju. Iskreno, verujem da jeste šansa i za ono najveće.

Da li odlaganje Igara nešto remeti ili je u glavi samo pomisao da se što bolje pripremite, pa kada god budu održane – dobro je?

- Nije me demotivisalo, u glavi sam samo pomerila kalendarski, te nastavila da radim sa istim žarom i ljubavlju koja me pokreće. Nadam se da će biti bilo kakvog međunarodnog takmičenja ove godine, čisto radi održavanja takmičarske forme. Jedina dobra stvar u svemu je: svima nam je isto. Nije niko pošteđen ove situacije – zaključila je Milica Starović.