Uroš Elezović završio igračku i počeo trenersku karijeru: Kopar ispred Pariza

Uroš Elezović je odlučio da završi igračku karijeru. Igre u dresu Proletera bile su poslednje izdanje sjajnog beka izvanrednih ljudskih kvaliteta.

- Sa igranjem je 99 posto gotovo. Bilo je dosta, mnogo godina i utakmica je iza mene – počinje razgovor uvek skromni Elezović.

Hteli ste karijeru da završite prošle godine, u dresu Vrbasa?

- Tačno, čak sam, prošlog leta, imao i dve ponude iz inostranstva, ali sam bio rešio da završim. Nagovorio me je Ljuba Obradović da odustanem, zvao me je dva, tri puta, da pomognem i nastavio sam u Proleteru. I sad su me kontaktirali iz jednog inostranog kluba, nije korektno da pominjem ime, ali sam se zahvalio.

Čime ćete se baviti?

- Zanimljiv mi je trenerski posao, ozbiljno razmišljam o njemu i znaću u bliskoj budućnosti da li ću krenuti tim putem. Biće tu i neka privatna delatnost, ima planova, videćemo...

Idete putem oca Jovice, nekada reprezentativca Jugoslavije i člana Proletera. Da li ste počeli dolazeći sa njime na trening?

- Imao sam 12 godina kad sam krenuo da treniram u Vrbasu. Prvi trener bio je Duro Vojvodić, otac je tada bio u Sintelonu, Partizanu. Što se rukometa tiče, idem očevim putem, igrač, pa trener, to je to.

Upravni odbor RSS doneo je pre nekoliko dana odluku da se prvenstvo poništi, da nema šampiona i da niko ne ispada iz superligaškog društva?

- Bilo je veoma komplikovano da se nastavi i ko zna kad bi se završilo. Potrebne su minimum četiri nedelje priprema i rizici od povreda bili bi veliki, jer je pauza bila duga. Individualni treninzi, u kućnim uslovima, ne mogu se meriti sa zajedničkim radom. Pored toga, ugovori su gotovi sa 1. junom i sve vuče jedno drugo. Gotovo sve zemlje su završile takmičenje i odluku o tome donele ranije.

Proleter je trebalo da igra plej-aut, a najavljivan je plasman u plej-of?

- Došao sam krajem avgusta, početkom septembra i splasnula je bila priča o doigravanju, nije se pominjao plej-of. Učinilo mi se da je problem finansijski. Nisam siguran, ali su verovatno mislili da je plej-of jeftiniji. Video sam da u timu nema dovoljno iskustva. Stvaranje ekipe je težak put i teško je sve objasniti u jednom intervjuu. Tim je imao potencijala, ali je bilo i logističkih problema u klubu. Pojedini igrači su došli iz nižih liga i nisu bili navikli na profesionalni rad, a teško je to uraditi preko noći i za kratko vreme. Ipak je bio veliki raskorak između iskustva i neiskustva i protivnici lako pročitaju igru.

Da li se moglo više?

- Uvek može. Negde je, ipak, nešto falilo, sreća, hrabrost, iskustvo, razumevanje s obe strane. U poslednjim momentima bismo više smo gubili, nego dobili. Imali smo poraze na jednu loptu, Novi Pazar, Kostolac, da ne nabrajam, a opet, pobedimo Železničar i Dinamo, dve najbolje ekipe u prvenstvu. Nismo bili ni zaštićeni, znalo se nekad, već u 15. minutu, da ne možemo da pobedimo. Priča je komplikovana, ali u datim okolnostima, kad se stavi na tas i podvuče crta, ispada da, ipak nije moglo bolje.

Proleter se prošle godine, posle decenije, vratio u elitu?

- Šteta za klub i grad što je Proleter dugo bio izvan elitnog takmičenja. Nekad je bio šampion, igrao finale Kupa šampiona, Zrenjanin je rukometni centar. Želim Zrenjanincima mnogo sreće, dobro je za rukomet da je Proleter u najvišem rangu. Želim da dogodine napravi korak više.

Sa Vojvodinom ste osvojili najviše trofeja, a u Sloveniji počeli inostranu karijeru?

- Počeo sam u Vrbasu, završio u Proleteru i ako računam veoma kratko vreme provedeno u Dinamu, branio sam boje 12 klubova. Bilo je lepo, nigde vrata nisam zatvarao leđima. Različite zemlje, kulture, način življenja, naravno, različit prilaz rukometnoj igri, a ona svuda ista. Na pobedu i rezultat.