ŠEF KUHINjE - Maja: Kuvanje - moj inat da tako pravim poene

Karijeru jednog od najboljih dizača do sada su obeležila i sjajna kuvanja kojima izluđuje rivalke

- Kad su me prebacili da igram tehničara, kuvanje sam doživljavala kao svoj elemenat, moj inat da tako pravim poene, sa jednom, dve ruke... Jer, svi prave poene, htela sam i ja. Volim i što nisam imala trenere koji su me u tome sprečavali, mislim da je i to važno kroz celu karijeru. Kada vratim film kroz klubove, imala sam slobodu i sportski sam odgajana. Da sam bila sprečena ne bih radila, kao i za milion stvari i u sportu je važna disciplina i sistem. Iako znam da možda treneri nisu bili za to da uradim u datom momentu, išla sam na osećaj. Ali kažem, imala sam sreću da me niko nije sprečavao niti sputavao... - iznosi Maja Ognjenović.

Koji momenti će zauvek da ostanu urezani u Vašem sećanju?

- Odvaja se donekle ta prva medalja, 2006, posle toliko godina, jer niko nije očekivao, ali ne mogu da kažem da su ostale manje vredne i za zaborav. Naprotiv! Ovo je bio momenat koji ostaje zabeležen za čitav život. Svaka medalja je drugačija, ima svoj put i muku za koje samo mi znamo.

Posle Olimpijskih igara u Riju napravili ste pauzu od godinu dana, potom se vratili u državni tim i osvojili zlato u Japanu na Svetskom prvenstvu.

- Imala sam određenu dozu straha baš zbog pauze, nisam znala kako će to da izgleda, pre svega kako ću ja da doživim. Stvorila sam sebi pritisak, motiv i želju za dokazivanjem bili su preveliki. Na tom prvenstvu Terza je imao zamerki da dozirano igramo, onako kao kroz vodu. Znala sam da da ćemo da budemo najbolje kad bude najpotrebnije. To se i obistinilo. Sa ove distance, a bacila sam pogled i na tu utakmicu, u prva dva seta protiv Italije u finalu sam igrala kao da sam jela bunike – samokritična je Ognjenovićeva.

Srbija je i na šampionatu Starog kontinenta pokazala da je definitivno najbolja?

- Apsolutna dominacija. Definitivno generacija koja ništa osim najsjajnije medalje ne računa. Nismo imale nijednu krštenu utakmicu u grupi od Finske, Grčke do Bugarske. Uspesi se nižu, nije bilo ništa u 2008, 2009... Sad je došlo na naplatu.

Zajedno sa ostatkom zlatne generacije imate priliku narednog leta da osvojite najsjajnije odličje na Olimpijskim igrama u Tokiju i nastavite fantastični niz. Šta je nedostajalo da to uradite već u Riju 2016?

- Mislim da smo se u Riju ne uplašile finala. Kao već je finale i to je to. I utakmica protiv Amerikanki bila je kakva jeste, veliko emotivno i fizičko pražnjenje. Sećam se da u sobi nisam mogla da spavam od euforije i adrenalina. Ne da nismo htele, već smo u tom trenutku bile zadovoljne ulaskom u finale. Neki epilog koji je bio neizbežan. Prosto se osetilo. Profesionalni sportista dobro zna o čemu pričam.